Priča za poslepodne

Ognjen se kao i svakog jutra protezao ispred prozora u kuhinji kad je preko puta ulice ugledao sebe. Hodao je brzo i nešto pognute glave kao zanet nekim dubokim mislima. Nosio je isti donji deo pidžame, flanelske na teget-bele vertikalne štrafte i belu potkošulju dugačkih rukava. Ognjen je protrljao oči očekujući da se slika promeni i on na trotoaru postane neki nepoznati prolaznik, ali je opet video sebe kako se sada udaljava niz ulicu.                                                                         "Marina, dodji brzo da vidiš!"  Njegova supruga Marina koja se za kuhinjskim stolom šminkala za posao, mu se polako i nezainteresovano pridruži pored prozora. "Šta je?" "Pogledaj tamo preko puta ispred trafike." "Šta da pogledam?" "Je l' me vidiš, mene?" "Šta pričaš?" "Pogledaj, zar me...

Pijani Vesko je škiljeći posmatrao suhomesnate proizvode izložene u vitrini. "Je l' imaš one tvoje kobasice?" pitao je ne skidajući pogled sa raznobojnih tuba parizera i šunke. "Za druge je rasprodato ali za tebe, komšija, naravno da imam," rekao je mesar Neven i iz obližnje fioke izvadio dve kobasice. "Imam samo dve, ali biće ti valjda dosta." "Dosta, nego kako." Vesko je izvadio četvrtinu hleba iz kese koju je držao i pružio hleb Nevenu. " 'Ajd' stavi ih u ovaj hleb da mogu ja to odma' da jedem." Neven ga pogleda, pa raseče hleb, ubaci kobasice i pruži mu sendvič umotan u papir. Vesko mu plati i poče da jede već dok je izlazio iz radnje. "Prijatno, komšija," reče mu Neven. Vesko mu mahnu i izadje. Neven ga je posmatrao kako se pijano gega niz ulicu. Bilo je hladno zimsko veče. Neven pogleda u nebo. Bilo je oblačno. Na radiju su rekli da se preko noći očekuje sneg. Neven je voleo sneg ali...