Priča za poslepodne

Kad je zima grejem i pucketam. Najbolje pečem krompire i paprike od svih. A tek dunje i jabuke i bundeve. Leti i kukuruz, ali to na kraju leta, jer me leti zatvore i svašta mi na glavu stavljaju. Ozeblom grejem hladne noge. Sušim gaće i čarape bez pitanja i ne marim ako imaju rupe. Ručak podgrevam brzo, a mogu i polako. Za Božić sam uvek spreman i jedan sam od glavnih. I tako služim najbolje što mogu, ali nikad mi niko ne kazuje neke reči ljubavi ili makar zahvalnosti. Ustvari, mene tretiraju kao da sam neki džiber, a oni tamo radijatori su kao neke face. Sad su se i neki Norvežani pojavili kao da rebrasti nisu bili dovoljni da me obuzme bes i dobijem toplotni udar. Pa to je cela jedna država protiv jednog malog grada! Zato se i zapušim povremeno...da skrenem na sebe pažnju. Istina, onda me vole još manje, ali što bi rekao naš narod, ko ih jebe - ionako me stalno psuju.