Priča za poslepodne

    Tetka Ankica je u to vreme bila bliska prijateljica moje mame. Isto je bila i sestra čika Ace Nedovića i tetka - Minje i Viktora, koje tada nisam poznavala. Tako je to u mom sećanju. Neki put se bojim da me ne prevare ta sećanja i upišu se kao istina koja nije. Uglavnom, tetka Ankica je bila jedna od onih osoba koje ličnošću i stilom prerastu ustaljene norme varošice i tako štrče i šetaju poznatim ulicama kao neki ekstravagantni likovi iz autorskih francuskih filmova. Visoka pundja kao u Nefertiti, visoka i tanka ona u teget-belim kombinezon pantalonama na štrafte, naočare za sunce  à   la Džeki O. Ustvari, cela jedna Odri Hepbern u filmu Doručak kod Tifanija . I za mene je ona bila samo simpatična prijateljica moje mame sve dok jednog toplog, rano-jesenjeg popodneva nismo nas tri zajedno otišle u Borovo da mi mama kod čika Mihajla kupi cipele za školu. Mekani zvuk koraka na drvenom patosu i miris kože. Izbor skroman, ali dobrog kvaliteta. Bile su tada mod...