Priča za poslepodne

https://www.instagram.com/sue_stylestuff/ Photo: Sue Timson Kad sam bila sasvim mala, moja Nana nije imala veš-mašinu. Ali sećam se njene posteljine - bela kao sneg, uštirkana kruta kao papir i sveža, pa kad dotakne kožu sve te prodju neki rajski žmarci. I tako ona založi vatru u dvorištu ispod male kućice, kojoj je taj pleonazam bio ime, i na vatru stavi jedan veliki pocinkovani lonac sa širokim drškama sa strane i u njega belu posteljinu i onaj prašak iz pamučne vrećice - Ava ili Henko - i kuva taj veš, celo dvorište miriše. Kuva ga i krčka u tom loncu ne znam koliko dugo, ali u mom dečjem vremenu jako dugo, pomislio bi čovek da svi imamo kugu. I trajao je taj pocinkovani lonac mnogo duže nego moja Nana, iako je izvisio na račun neke cure iz Gorenja. I vidjala sam ga posle po dvorištu kako po raznim ćoškovima traži neku svrhu, ali nikad više nije bio onaj isti. Jednog dana je i on nestao. I neki put tako stavim vodu i malo praška u šerpu i pustim da provri. I taj se miris le...

Veliki gradovi imaju svašta za decu. Imaju prodavnice koje rade po celu noć ako se nekom prijede čokolada. Imaju časove nemačkog i kineskog. I velika klizališta, i sa krovom i pod vedrim nebom. I časove baleta i velike fontane. I puno bioskopa koji prikazuju razne i najnovije filmove. Imaju velika pozorišta i vaterpolo treninge. I mačevanje. Neki imaju i veliku reku, pa onda i veslače sa kormilarom ili bez. I časove violine. I muzeje sa slikama za koje je decu baš briga iako im roditelji objašnjavaju da su važne i skupe. Veliki gradovi imaju i široke bulevare. I aerodrome. I puno prodavnica u kojima svašta može da se kupi. Samo jednu stvar ti veliki gradovi nemaju, dok se mali njome diče i koja na šta-je-bolje-vagi nekako uravnoteži tasove. Ta jedna stvar velika i teška kao svi baleti, nilski konji u zoološkom vrtu i časovi španskog i harfe je sloboda. Sloboda da se bude mali, ali da se izadje bez roditelja. Da druženje u parku, na obližnjoj livadi ili poprečnoj uličici ne organiz...

Početak maja je, ne znam tačno koji dan. Sve je već zeleno. Ustvari, svežina lišća vuče na teget. Pola Pionir čokolade sa lešnicima je oko 250 kalorija. Treba to sagoreti. Hodam brzo. Leva, desna, leva, desna. Skoro pa na parove razbroj s' sama sa sobom. Patike mekane. Teget sa belom štraftom. Just do it. Mada ne znam taj slogan. I trenerka teget. Sa lastihom oko članaka. Koraci osvajaju izbledeli asfalt. Paradajz je ostao u vodi. I možda trešnje. Jagode su otišle u djubre. A svet možda u pičku materinu. Oblačno je, možda će kiša. Nadam se da neće. Bolje da se vratim. Auto prodje i nestane iza krivine. Beli, čini mi se Fiat. Vokmen mi je ostao kući. Nema baterije. Koraci se nižu i već su to kilometri. Uz muziku se lakše hoda. Koliko li je to kalorija sad? A tako su lepo mirisale jagode. Niko ne priča mnogo. Auto što je pre nekoliko minuta prošao je parkiran pored puta. Tačno ispred mostića. Levo se skreće za Grabovnicu. On je naslonjen na ogradu mosta i puši. Ne usporavam, pozna...