Neka bije, neka bije, lopta u ruci nije
Odmah se znalo ko za koga navija. Nosile su se na letnje ulične stadione zvezdaške i partizanovske lopte, pa se jednom igra crveno-belom, drugi put crno-belom, pa sve tako dok se klupski grbovi, Borovnica, Muslin, Šestić, Klinčarski i Prekazi ne izližu do neprepoznatljivosti. A Kolonijal prodavnica se u to vreme nalazila pored Gvozdenove kasapnice (koja je kasnije postala Pedjin kafić, a sad je možda i nečija kladionica, ako se prate trendovi...), pre nego što je, kao po kazni, premeštena u poslednji lokal u nizu u glavnoj ulici, iliti prvi do crkve, dokle korzo štrafta nije dopirala, tamo dole pored Mode. Uglavnom, u to zlatno doba Kolonijala u samom centru, radila je tu tetka Jola Marković, sa njenim slatkim osmehom i prijatnim glasom i spremna da uvaži i nas klince koji smo kod nje dolazili da kupimo onu treću loptu koja se pravila da je Mikasa za vaterpolo. Kolonijal je inače imao dugačke, drvene tezge koje su u obliku velikog ćiriličnog P, tj pravougaonika bez jedne s...