BEZ FILTERA

 U ono vreme p.d.e. (pre-digitalne ere) kada se nismo nonstop fotografisali, niti bi nam palo na pamet da snimak iz filma od svega 24 ili 36 trošimo na tanjir sa hranom ili daleko bilo na selfi u kupatilu, slike su uglavnom imale neku priču. Ovo je poslednja slika mojih roditelja koju sam ja napravila. Ostalo je bilo 2-3 snimka da se škljocne i ja kažem ajd da vas slikam, a oni stanu ozbiljno kako su se ljudi nekad slikali. 'Ajde jedan osmeh, onda kažem. Oni se nasmeše. A meni nedovoljno, nego tražim da se smeju. Neću kažem da trošim film na neki tamo poluosmeh. Kako da se smejem, kaže tata, kad mi ništa nije smešno. A ja kažem smejte se kao da ste ludi. I njima onda beše smešna ta moja fotografska direktiva i krenu da se cerekaju i tako ispadne ova fotografija. Lepe su te slike gde se ljudi smeju. I čak i ako nisu idealne, nije lice uhvaćeno pod onim nekim optimalnim uglom, nemaju filter i nisu maksimalno doterane za 'javnost'...imaju dušu. I zato kad se slikate, možda se ipak smejte kao da ste ludi, kao da ste čuli najsmešniju stvar na svetu, kao da ste najsrećniji što ste ikad bili. I možda ne ispadnete najbolje (gore pomenuti ugao), ali će makar svako ko vidi sliku da uoči i vas i vaš osmeh i da se ako ne naglas, a ono bar u sebi zapita - je l' ovaj lud ili je samo toliko srećan? A vi uzdravlje pa nek' je razlog sreća, mada nije naodmet biti i pomalo luckast.