MLEČNI PUT

Punomasno, nemasno, tri koma dva, dva koma osam, jedan koma pet, nula, kokosovo, bademovo (badem ima najbolje sise!), sojino, ma ptičje. Sećam se kad je postojalo samo jedno mleko. Donosila mlekarica Jana svakog jutra litar i sipala u šerpicu koja je čekala na pragu jer je ona prolazila ranim, najranijim jutrom. Tetka Jana, sva tanka i prirodno prefinjena, kao neka naša Odri Hepbern. I bila je to mera dva lončića od pola litre, bez crtica i brojeva nego onako na oko i na poverenje, koju tetka Jana, bez da i kapljicu prospe, sipa u emajliranu braon šerpicu za mleko. To je bila titula te šerpe: šerpica za mleko. Da ne padne slučajno nekom na pamet da u nju stavi, recimo grašak. Ne, to je šerpica za mleko! A traju te emajlirane šerpice čitavu večnost. I nije imala poklopac nego tanjirić i ugodnu i prepoznatljivu muziku su pravili to dvoje. Onda pasterizacija ili što bi rekli narodnim, kuhinjskim jezikom – kuvanje mleka. I nakupi se na vrhu kajmak debeo k’o uštavljena koža pa ko voli nek’ maže na hleb. I bili su ljudi, čini mi se, mnogo tolerantniji. Na laktozu. Sad je niko ne podnosi i svi bi da muzu kokos i soju.

Gest

Jednog lepog sunčanog jutra tog indijanskog leta po prvi put se probudio bez nje. Isprva je mislio da je to stanje bilo ostatak nekog gnjavatorskog sna koji padne u zaborav čim se oči otvore. Ustao je, umio se, skuvao kafu i za momenat je zaboravio, a onda je se opet setio, ali ona i dalje nije bila tu. Pa, gde si, pizda ti materina, pomislio je očekujući da će je nehajno i šaljivo obraćanje naterati da se pojavi. Ne bi bilo prvi put. Sa police starog kredenca je uzeo kutiju sa kafom u nameri da skuva još jednu, ali kafe nije bilo dovoljno. Hleb je bio suv i tvrd. Od pre tri dana. Mleko je bilo pokvareno. Gladan i očajan, seo je za trpezarijski sto i posmatrao tu kutiju u kojoj nije bilo ni kafe ni nade. Srce se nada čak i kad mu glava obrazloži da nema razloga, a glava je nemilosrdna sa argumentima. Kljuca ga tako i posmatra kako se bori i koprca i hvata za slamku. Neki put se i podsmeva. Kad glava pobedi i srce klone, onda se taj pobednik često pokaje i, možda u cilju samoočuvanja, priskoči u pomoć. Onda insistira na nadi i ubedjuje i govori sve suprotno od onog što je govorio pre, ali ako srce odbije da u te misli poveruje i pretoči ih u osećanja, onda su glavine priče uzaludne. Možda tako nastane depresija, kad srce prestane da se nada. Pomislio je da je to njegovo mentalno razglabanje o izgubljenoj nadi preterivanje i pokušao je sebi dokazati da je nije izgubio već da se samo upleo u melodramatične vode svakodnevnice koje su ga kao komad suvog drveta nanele do takvih misli. Otvorio je prozor i pogledao na ulicu i uobičajenu gradsku vrevu. Pomislio je da će to biti jedan divan dan i da će možda sresti novu ljubav ili započeti novo prijateljstvo ili čak dobiti posao koji bi odgovarao njegovom obrazovanju i svim onim pročitanim knjigama. Bile su to misli nade koje je glava maštovito nabacivala srcu, ali ih ono nije primalo. Skoro sasvim praznog džepa, sišao je do obližnje prodavnice po kesicu kafe. Ljudi su užurbano hodali trotoarom mahom gledajući svoja posla na asfaltu ispred sebe ili vrhovima cipela, a onda mu se pogled sreo sa mekanim i nešto radoznalim očima starije i negovane gospodje. I pre nego je dostojanstvo uspelo da ga spreči, čuo je sebe kako kaže izvinite, je l' imate možda 50 dinara da odvojite, ako možete...hteo je da objasni i još jednom se izvini, ali je žena stala i mirno rekla imam. Otvorila je tašnu i iz novčanika izvukla i pružila mu 100 dinara. Izvolite, nemam sitno, evo uzmite 100. Hvala. Nema na čemu, uzdravlje. I dok ju je posmatrao kako polako odlazi svojim putem, pored njega je opet stajala njegova nada. Biće bolje, rekla je i zagrljeni su ušli u prodavnicu da kupe kesicu kafe i hleb. 

Joj, te čizmice

Photographed by: York Museums Trust Staff 

Dean Martin i Jerry Lewis. Kad si peti razred, to su najbolji filmovi. Igrao je samo jedan dan taj 'Holivud ili propast', što znači da je bila sreda jer filmovi sredom svrate na dva-tri sata i odu dalje. Tako je to bilo u našem bioskopu. Ne znam ko mi je tačno bio zabranio da idem na predstavu u 17 sati. Mislim da je bila matematika i ne bi me čudilo, ali možda je to bila i biologija ili čak srpski. Ali ja sam odradila što je trebalo i tačno u 5 do 7 je stara kapija zaškripala za mnom.
Bilo je to nekako pred Novu godinu. Ne sećam se tačno koju, ali znam da je bila dobra. I nije bilo  snega sto je za našu geografiju bilo neuobičajeno, mada je neki Kamenko pretio da se sprema. Bila je velika sijalica sa tanjirastim zaglavljem na banderi koja je leti divno mirisala na razgaljeni bitumen i tu sam prošla i medju poslednjima ušla u hol radujući se skorom vidjenju sa omiljenim junacima. Zid izmedju dvoje tapaciranih vrata bioskopske sale je krasilo jedno veliko umetničko staklo. Nekako pola skulptura, pola slika, ogromno cudovište za koje ni dan danas ne znam šta je tačno predstavljalo, ali koje je mene podsećalo na neku staklenu aždaju koja bljuje dvodimenzionalnu vatru. I puno je ljudi došlo da gleda taj Jerry Lewisov film. Ustvari, dece uopšte nije ni bilo što je bilo čudno, mada je ta druga predstava u 19h uglavnom bila rezervisana za starije gledaoce koji nisu nešto marili za dečji entuzijazam i čak povremene aplauze kad pobedi dobro. I poznavala sam većinu ljudi u tom predvorju omiljene sale i čudili su se oni što sam ja kročila u njihov termin, i čudila se ja što oni vole Jerry Lewisa toliko i dovoljno da se po suvom, ali ipak prodirnom minusu prošetaju do bioskopa. I onda je film počeo. Bio je bazen, kao neke terme, i vila. I praćakali su se tu muškarci i žene goli i skoro goli i cela ta slika je značajno odudarala od uobičajenog tehnikolora i veselog raspoloženja čuvenog Martin-Lewis dvojca. I prolazili su minuti, nizali se kadrovi, a oni se nisu pojavljivali. I onda sam počela da sumnjam da su njihovih 35 mm možda već bili spakovani gore kod čika Miće u kabini. I onda se na velikom platnu pojavio jedan plavušan malo nestabilnog pogleda za koga tada nisam znala da se zove Malcolm McDowell. Vrlo brzo posle toga sam već bila sigurna da se u narednih sat i po, to jest tri, neće pojaviti ni Jerry Lewis, ni Dean Martin ni bilo ko podoban za publiku do 12 godina. Bio je to čas istorije bahanalija Rimskog carstva koji je Tinto Brass ispričao na način koji se pamti iako izaziva vrtoglavicu. Kaligula znači 'mala čizma' i moje male čizme su se, naravno kad se istoimeni film završio, koliko neprimetno je bilo moguće iskrale iz bioskopa i otrčale kući. Kakav je bio film, mislim da je neko pitao. Onako, nije bio loš. Ma svi ti njihovi filmovi su isti. Jesu, jesu, laku noć. Hoćeš da jedeš nešto pred spavanje. Neću, hvala...ovo je više za cigaretu.

I da...'Holivud ili propast' je igrao sutradan i na izlasku iz bioskopa je padao sneg.

Slatki snovi

https://www.instagram.com/sue_stylestuff/
Photo: Sue Timson

Kad sam bila sasvim mala, moja Nana nije imala veš-mašinu. Ali sećam se njene posteljine - bela kao sneg, uštirkana kruta kao papir i sveža, pa kad dotakne kožu sve te prodju neki rajski žmarci. I tako ona založi vatru u dvorištu ispod male kućice, kojoj je taj pleonazam bio ime, i na vatru stavi jedan veliki pocinkovani lonac sa širokim drškama sa strane i u njega belu posteljinu i onaj prašak iz pamučne vrećice - Ava ili Henko - i kuva taj veš, celo dvorište miriše. Kuva ga i krčka u tom loncu ne znam koliko dugo, ali u mom dečjem vremenu jako dugo, pomislio bi čovek da svi imamo kugu. I trajao je taj pocinkovani lonac mnogo duže nego moja Nana, iako je izvisio na račun neke cure iz Gorenja. I vidjala sam ga posle po dvorištu kako po raznim ćoškovima traži neku svrhu, ali nikad više nije bio onaj isti. Jednog dana je i on nestao.
I neki put tako stavim vodu i malo praška u šerpu i pustim da provri. I taj se miris lepog dvorišta moje Nane ponovo razleti oko mene i vrati me na momenat na stazu od kaldrme ispod trešnje dok se na žicama podignutim i poduprtim dugačkom drvenom motkom na v, suše čaršavi i vijore kao bele zastave koje se predaju čistoći. A majke mi nismo bili kužni.

Te neke sitnice

Veliki gradovi imaju svašta za decu. Imaju prodavnice koje rade po celu noć ako se nekom prijede čokolada. Imaju časove nemačkog i kineskog. I velika klizališta, i sa krovom i pod vedrim nebom. I časove baleta i velike fontane. I puno bioskopa koji prikazuju razne i najnovije filmove. Imaju velika pozorišta i vaterpolo treninge. I mačevanje. Neki imaju i veliku reku, pa onda i veslače sa kormilarom ili bez. I časove violine. I muzeje sa slikama za koje je decu baš briga iako im roditelji objašnjavaju da su važne i skupe. Veliki gradovi imaju i široke bulevare. I aerodrome. I puno prodavnica u kojima svašta može da se kupi. Samo jednu stvar ti veliki gradovi nemaju, dok se mali njome diče i koja na šta-je-bolje-vagi nekako uravnoteži tasove. Ta jedna stvar velika i teška kao svi baleti, nilski konji u zoološkom vrtu i časovi španskog i harfe je sloboda. Sloboda da se bude mali, ali da se izadje bez roditelja. Da druženje u parku, na obližnjoj livadi ili poprečnoj uličici ne organizuju mama i tata nego deca. Da se igra fudbal dok mrak sasvim ne proguta loptu. Da se bude lopov ili žaca. Da se ako kasniš trči u školu jer neće valjda kolima da se ide i mama i tata da voze. Da se na brdu založi vatra i da se zna koja je pečurka dobra, a koja zla. Da se u baricama pored reke hvataju punoglavci. Da se beži kad u travi nešto šušne jer je možda zmija. Da se subotom ujutru spava i posle devet sati jer cela ekipa ionako spava, a igra počinje tek kad se svi skupe. Da se sanka dok se rukavice ne zalede i da se onda posle večere koja se od gladi sama jede, rumenih obraza sanja o velikom gradu gde ima toliko puno stvari da se radi. A roditelji uglavnom misle da je za decu bolje u tom velikom gradu gde ima toliko puno stvari da se radi...jer roditelji uglavnom zaborave šta je bilo važno kad su bili deca.

Jedno majsko poslepodne

Početak maja je, ne znam tačno koji dan. Sve je već zeleno. Ustvari, svežina lišća vuče na teget. Pola Pionir čokolade sa lešnicima je oko 250 kalorija. Treba to sagoreti. Hodam brzo. Leva, desna, leva, desna. Skoro pa na parove razbroj s' sama sa sobom. Patike mekane. Teget sa belom štraftom. Just do it. Mada ne znam taj slogan. I trenerka teget. Sa lastihom oko članaka. Koraci osvajaju izbledeli asfalt. Paradajz je ostao u vodi. I možda trešnje. Jagode su otišle u djubre. A svet možda u pičku materinu. Oblačno je, možda će kiša. Nadam se da neće. Bolje da se vratim. Auto prodje i nestane iza krivine. Beli, čini mi se Fiat. Vokmen mi je ostao kući. Nema baterije. Koraci se nižu i već su to kilometri. Uz muziku se lakše hoda. Koliko li je to kalorija sad? A tako su lepo mirisale jagode. Niko ne priča mnogo. Auto što je pre nekoliko minuta prošao je parkiran pored puta. Tačno ispred mostića. Levo se skreće za Grabovnicu. On je naslonjen na ogradu mosta i puši. Ne usporavam, poznajem ga. Kod nas se svi poznaju. Pita da me poveze. Ne treba. Hvala, ali ne treba. Koliko je njemu godina...trideset, trideset pet? Ja imam ni šesnaest i svako preko dvadeset mi je star. Tako je to sa šesnaest. Uglavnom. Oblaci su se snizili. Prete. Ne treba, hvala, to je meni rekreacija. I onda brzim korakom nazad. Nije vreme za poigravanje sa oblacima. Pranje ruku, umivanje, tuširanje. Voda je važna. Spira. Ništa od mekanog voća. Maline i kupine uzalud zriju. Možda je kraj sveta. Možda nije. Oblaci su se smilovali i kiša nije pala. Vibrafon otkucava sekunde pre Dnevnika. Satelit poručuje da je onaj veliki oblak koga niko nije hteo, otišao na zapad. Nama je laknulo, njima nije. Negde u Britaniji je pala ta kiša. Gora od one Preverove iz Barbare. Pre nekoliko dana je Černobilj postao svetski poznat. Neslavno slavan. Izvaditi paradajz iz vode. Ma, neka ga, nek' stoji.

Volim te, grešiš, ne može, bravo...iliti jesti zdravo

Uvek kad je nešto lepo kaže se tako hrana za dušu. Istina, duša voli lepe stvari, ali to ne znači da nikad nije pojela govno. I to je onda hrana. I takva hrana neki put ima oblik neizgovorenih reči. Mislim na one konfliktne, čak ružne - ne vulgarne, već direktne i tematski neprijatne. I tako neizgovorene one dobiju neku lažnu mučeničku crtu i mnogi smatraju da je bolje ostaviti ih da čamuju u tišini, da ostanu misli, verbalni fetusi nikad rodjeni. I na to se često gleda kao na plemenito delo tj. nedelo jer ništa nije ni zdelano. I kaže se tako, ma bolje što nisi rekao, ma neka, i ako, i pusti. A treba ih pustiti, ali na onaj drugi način, pravi. Naročito te ružne jer one su olovne. Kad lepe stvari ostanu neizgovorene, a momenat, ili nažalost čak i životna prilika, se izmaknu, za njih se tako pogleda u nebo i pomisli se 'ih, da sam bar to rekao' i te lepe i nekad pokajničke misli se vinu u nebo lagano kao baloni punjeni helijumom i odu da traže dušu kojoj su namenjene. Ružne misli to ne mogu jer je za njih nebo previsoko. One vuku na zemlju, olovne i otrovne i kao kamen se smeste u grudima, u onom organu koga nema u knjigama anatomije, a ljudi ga obično zovu duša. I zato je bolje reći te misli koje sede na klupama u duši i čekaju, lepe ili ružne, reći ih pre nego im vreme zalupi vrata jer, u suštini, lakše je drugom oprostiti rečeno nego sebi prećutano.