Priča za poslepodne

Da su balkanski paradajz turisti kojim slučajem Francuzi, njihovo uživanje u jelu na plaži bi se zvalo piknik, a spremanje hrane koja je sa njima putovala stotine kilometara da bi bila slatko pojedena u iznajmljenom smeštaju sa ili bez pogleda na more, bilo bi i 'joie de vivre' i 'savoir vivre' i 'vive la liberté'. Bile bi to slike po instagramu i gro-planovi sendviča i salata - i košarica i karirana krpa u pozadini. I mnogo lajkova i pohvala i zahvala za inspiraciju. Pošto nisu Francuzi,  pojedinci i čitave grupe njihovih neljubitelja (i morskih i kontinentalnih) koji teže otmenosti im se kako leto dodje krenu podsmevati i nipodaštavati ih. A ko su ustvari ti paradajz turisti? To su roditelji koji su odvojili poslednji dinar da svoju decu makar na desetak dana izvedu iz manje ili više zagadjenog grada i betona ili varošice i sela daleko od mora. Da se deca nadišu morskog vazduha i oporave sinuse i bronhije. Da deca nauče da plivaju. Da deca upoznaju...

Često kad čistim kukuruz uredno kupljen u lokalnom supermarketu, ja pomislim na nju. Ne pamte se svi baš po dobrom, čak i ako su možda nekad i činili dobro: desi se taj neki momenat koji odredi način na koji će se oni povremeno pojaviti u našem sećanju.                                                                          Bilo je to jednog davnog dečjeg avgusta, oblačnog avgusta kada smo višak energije - ili čak ne višak nego prosto energiju - odlučili da potrošimo na branju tudjeg kukuruza ispod vade. Prava reč je kradja, ali mi to nismo tako posmatrali, već je to za nas bila aktivnost da ispitamo svoje sposobnosti osnovnog...