Priča za poslepodne

Miris kokica me još uvek prati dok se sa jednom Natašom koju sam mnogo volela, šetam prema beogradskom odmaralištu. Imala sam oko 5-6 godina (a ona 7-8 više) i suknjicu koju je sašila tetka Raja od cica kupljenog u Modi. Betonski, ne asfaltni, putić sa dubokim ševron-iskošenim urezima koji i leti, a naročito zimi olakšavaju vozilima uspon, a koji se, kad je kiša, napune vodom i blatom, da bi onda odatle nikao korov - vodi nas prema zgradi koja služi kao trpezarija tog lepog odmarališta. Prijatan letnji suton je začinjem senkama i mirisom veličanstvenih borova koji okružuju bungalove kao u nekoj bajci. Išli smo da sačekamo njenu mamu (danas bi se to reklo 'pokupimo') koja je bila kuvarica u velikoj kuhinji od nerdjajućeg čelika mnogo pre nego što će isti postati moderan i u savremenim domovima. Moćne rerne te velike meni naučno-fantastične kuhinje su nudile pogačice koje su kao dukati sijale na velikim srebrnastim tacnama. I onda te dobre žene u kuhinji (u njihovim n

Lica Ivan : profesor, Saškov otac Vera : njegova druga žena, učiteljica Cvetana : Verina majka                                                                 Prvi čin                                                        Mali stan. Dnevna soba i                                                        trpezarija su zajedno.                                                        Stan je lepo uredjen.                                                        Otvaraju se ulazna vrata i                                                        dve žene, majka i ćerka,                                                        ulaze u stan. Napolju                                                        pada kiša i njih dve su u                                                        mantilima i nose kišobrane. MAJKA CVETANA Ostavi, Verka, kišobran ispred vrata da se cedi...ustvari, daj ja cu, udji ti.                                                        VERA, ćerka, trideset i                       

Hor i orkestar na putu za Osijek Da bi neko zaslužio da se po njemu nešto zove, nije bitno gde se rodio već gde je ostavio traga. I ovo pišem samo zato što mi u FB feed stalno upada neka peticija da se Centar za Kulturu ili kako ga ja pamtim - Dom kulture - nazove po Nenadu Burgiću. Ja nisam znala ko je to i pročitala sam biografiju koja je priložena uz taj poziv na peticiju. Impresivna biografija čoveka koji je bio uspešan na raznim poljima i čak raznim kontinentima. Jedan izuzetno ispunjen i interesantan život, ali koja je njegova kulturna veza sa Brusom, osim što je tu rodjen? Koji je njegov doprinos lokalnoj kulturi koji bi opravdao vezivanje njegovog imena za tu malu, ali dragocenu brusku kulturnu instituciju? Jer tu bi doprinos društvu trebao biti merodavan, a ne lična ostvarenja. Mnogo je dobrih ljudi prošlo kroz Dom kulture. Mira Gerina je pokrenula etnografski muzej, Mića Grujić je nabavljao filmove i preko svih mogućih veza i vezica smo imali priliku da gledamo najbolje stare

Da su balkanski paradajz turisti kojim slučajem Francuzi, njihovo uživanje u jelu na plaži bi se zvalo piknik, a spremanje hrane koja je sa njima putovala stotine kilometara da bi bila slatko pojedena u iznajmljenom smeštaju sa ili bez pogleda na more, bilo bi i 'joie de vivre' i 'savoir vivre' i 'vive la liberté'. Bile bi to slike po instagramu i gro-planovi sendviča i salata - i košarica i karirana krpa u pozadini. I mnogo lajkova i pohvala i zahvala za inspiraciju. Pošto nisu Francuzi,  pojedinci i čitave grupe njihovih neljubitelja (i morskih i kontinentalnih) koji teže otmenosti im se kako leto dodje krenu podsmevati i nipodaštavati ih. A ko su ustvari ti paradajz turisti? To su roditelji koji su odvojili poslednji dinar da svoju decu makar na desetak dana izvedu iz manje ili više zagadjenog grada i betona ili varošice i sela daleko od mora. Da se deca nadišu morskog vazduha i oporave sinuse i bronhije. Da deca nauče da plivaju. Da deca upoznaju

Često kad čistim kukuruz uredno kupljen u lokalnom supermarketu, ja pomislim na nju. Ne pamte se svi baš po dobrom, čak i ako su možda nekad i činili dobro: desi se taj neki momenat koji odredi način na koji će se oni povremeno pojaviti u našem sećanju.                                                                          Bilo je to jednog davnog dečjeg avgusta, oblačnog avgusta kada smo višak energije - ili čak ne višak nego prosto energiju - odlučili da potrošimo na branju tudjeg kukuruza ispod vade. Prava reč je kradja, ali mi to nismo tako posmatrali, već je to za nas bila aktivnost da ispitamo svoje sposobnosti osnovnog preživljavanja. A bile su tu i razne Pavlove ulice, Pere Kvržice, Tom Sojeri i Hak Finovi koji su bili naša nepresušna inspiracija u izmišljanju novih avantura. Jer nismo mi išli 'u kukuruz' da krademo nego da pravimo uspomene. Inače, hodati kroz kukuruz, onaj visoki i stasao, je kao šetati kroz neku zemlju čuda. Vidi se gore nebo, ali okruženje napravi