Priča za poslepodne

Jednog lepog sunčanog jutra tog indijanskog leta po prvi put se probudio bez nje. Isprva je mislio da je to stanje bilo ostatak nekog gnjavatorskog sna koji padne u zaborav čim se oči otvore. Ustao je, umio se, skuvao kafu i za momenat je zaboravio, a onda je se opet setio, ali ona i dalje nije bila tu. Pa, gde si, pizda ti materina , pomislio je očekujući da će je nehajno i šaljivo obraćanje naterati da se pojavi. Ne bi bilo prvi put. Sa police starog kredenca je uzeo kutiju sa kafom u nameri da skuva još jednu, ali kafe nije bilo dovoljno. Hleb je bio suv i tvrd. Od pre tri dana. Mleko je bilo pokvareno. Gladan i očajan, seo je za trpezarijski sto i posmatrao tu kutiju u kojoj nije bilo ni kafe ni nade. Srce se nada čak i kad mu glava obrazloži da nema razloga, a glava je nemilosrdna sa argumentima. Kljuca ga tako i posmatra kako se bori i koprca i hvata za slamku. Neki put se i podsmeva. Kad glava pobedi i srce klone, onda se taj pobednik često pokaje i, možda u cilju samoočuvanja...

Photographed by: York Museums Trust Staff   Dean Martin i Jerry Lewis. Kad si peti razred, to su najbolji filmovi. Igrao je samo jedan dan taj ' Holivud ili propast' , što znači da je bila sreda jer filmovi sredom svrate na dva-tri sata i odu dalje. Tako je to bilo u našem bioskopu. Ne znam ko mi je tačno bio zabranio da idem na predstavu u 17 sati. Mislim da je bila matematika i ne bi me čudilo, ali možda je to bila i biologija ili čak srpski. Ali ja sam odradila što je trebalo i tačno u 5 do 7 je stara kapija zaškripala za mnom. Bilo je to nekako pred Novu godinu. Ne sećam se tačno koju, ali znam da je bila dobra. I nije bilo  snega sto je za našu geografiju bilo neuobičajeno, mada je neki Kamenko pretio da se sprema. Bila je velika sijalica sa tanjirastim zaglavljem na banderi koja je leti divno mirisala na razgaljeni bitumen i tu sam prošla i medju poslednjima ušla u hol radujući se skorom vidjenju sa omiljenim junacima. Zid izmedju dvoje tapaciranih vrata bioskopske...

https://www.instagram.com/sue_stylestuff/ Photo: Sue Timson Kad sam bila sasvim mala, moja Nana nije imala veš-mašinu. Ali sećam se njene posteljine - bela kao sneg, uštirkana kruta kao papir i sveža, pa kad dotakne kožu sve te prodju neki rajski žmarci. I tako ona založi vatru u dvorištu ispod male kućice, kojoj je taj pleonazam bio ime, i na vatru stavi jedan veliki pocinkovani lonac sa širokim drškama sa strane i u njega belu posteljinu i onaj prašak iz pamučne vrećice - Ava ili Henko - i kuva taj veš, celo dvorište miriše. Kuva ga i krčka u tom loncu ne znam koliko dugo, ali u mom dečjem vremenu jako dugo, pomislio bi čovek da svi imamo kugu. I trajao je taj pocinkovani lonac mnogo duže nego moja Nana, iako je izvisio na račun neke cure iz Gorenja. I vidjala sam ga posle po dvorištu kako po raznim ćoškovima traži neku svrhu, ali nikad više nije bio onaj isti. Jednog dana je i on nestao. I neki put tako stavim vodu i malo praška u šerpu i pustim da provri. I taj se miris le...

Veliki gradovi imaju svašta za decu. Imaju prodavnice koje rade po celu noć ako se nekom prijede čokolada. Imaju časove nemačkog i kineskog. I velika klizališta, i sa krovom i pod vedrim nebom. I časove baleta i velike fontane. I puno bioskopa koji prikazuju razne i najnovije filmove. Imaju velika pozorišta i vaterpolo treninge. I mačevanje. Neki imaju i veliku reku, pa onda i veslače sa kormilarom ili bez. I časove violine. I muzeje sa slikama za koje je decu baš briga iako im roditelji objašnjavaju da su važne i skupe. Veliki gradovi imaju i široke bulevare. I aerodrome. I puno prodavnica u kojima svašta može da se kupi. Samo jednu stvar ti veliki gradovi nemaju, dok se mali njome diče i koja na šta-je-bolje-vagi nekako uravnoteži tasove. Ta jedna stvar velika i teška kao svi baleti, nilski konji u zoološkom vrtu i časovi španskog i harfe je sloboda. Sloboda da se bude mali, ali da se izadje bez roditelja. Da druženje u parku, na obližnjoj livadi ili poprečnoj uličici ne organiz...

Početak maja je, ne znam tačno koji dan. Sve je već zeleno. Ustvari, svežina lišća vuče na teget. Pola Pionir čokolade sa lešnicima je oko 250 kalorija. Treba to sagoreti. Hodam brzo. Leva, desna, leva, desna. Skoro pa na parove razbroj s' sama sa sobom. Patike mekane. Teget sa belom štraftom. Just do it. Mada ne znam taj slogan. I trenerka teget. Sa lastihom oko članaka. Koraci osvajaju izbledeli asfalt. Paradajz je ostao u vodi. I možda trešnje. Jagode su otišle u djubre. A svet možda u pičku materinu. Oblačno je, možda će kiša. Nadam se da neće. Bolje da se vratim. Auto prodje i nestane iza krivine. Beli, čini mi se Fiat. Vokmen mi je ostao kući. Nema baterije. Koraci se nižu i već su to kilometri. Uz muziku se lakše hoda. Koliko li je to kalorija sad? A tako su lepo mirisale jagode. Niko ne priča mnogo. Auto što je pre nekoliko minuta prošao je parkiran pored puta. Tačno ispred mostića. Levo se skreće za Grabovnicu. On je naslonjen na ogradu mosta i puši. Ne usporavam, pozna...

Uvek kad je nešto lepo kaže se tako hrana za dušu . Istina, duša voli lepe stvari, ali to ne znači da nikad nije pojela govno. I to je onda hrana. I takva hrana neki put ima oblik neizgovorenih reči. Mislim na one konfliktne, čak ružne - ne vulgarne, već direktne i tematski neprijatne. I tako neizgovorene one dobiju neku lažnu mučeničku crtu i mnogi smatraju da je bolje ostaviti ih da čamuju u tišini, da ostanu misli, verbalni fetusi nikad rodjeni. I na to se često gleda kao na plemenito delo tj. nedelo jer ništa nije ni zdelano. I kaže se tako, ma bolje što nisi rekao, ma neka, i ako, i pusti. A treba ih pustiti, ali na onaj drugi način, pravi. Naročito te ružne jer one su olovne. Kad lepe stvari ostanu neizgovorene, a momenat, ili nažalost čak i životna prilika, se izmaknu, za njih se tako pogleda u nebo i pomisli se 'ih, da sam bar to rekao' i te lepe i nekad pokajničke misli se vinu u nebo lagano kao baloni punjeni helijumom i odu da traže dušu kojoj su namenjene. Ru...

Gospodin pravnik je izašao iz doktorove ordinacije i zaputio se kroz hodnike bolnice u koju je prvi put kročio tek nedavno, a sada je već dobro poznavao. Izašao je na široko stepenište koje je vodilo u zgradu. Sišao je nešto klecavim korakom i zastao kraj guste i tamno zelene žive ograde. Pogledao je oko sebe. Konačno je video. Posle tolikih godina života provedenih u mraku, progledao je nakon posete čuvenom doktoru, starom drugu iz školske klupe, koji je učinio sve da mu pomogne. I sada je video. Uputio se preko ulice i zaustavio taksi.       - U gradski park.  Petnaest minuta kasnije ležao je na svežoj, zelenoj travi sa rukama ispod glave i posmatrao plavo nebo. Mislio je koliko dugo nije video tu lepotu i hteo je da je upije i zadrži u sebi zauvek. Blago zujanje mu je skrenulo pogled sa strane gde se jedna pčelica dvoumila izmedju maslačka i bele rade. Sada je prvi put posle toliko mnogo godina ponovo video pčelu. Kao dečak je imao dobar vid i video...

Lezala je na plocniku potrbuske i kao potrgana, rascupana lutka. Iako joj nije video lice, plavokosi Nikola ju je odmah prepoznao po zelenim lakovanim cipelama koje su, iako dobro ocuvane, pripadale jednom davnom vremenu cije su mlade generacije vec odavno osedele. U poslednje vreme je cesto navracala u njegovu radnju i on je osetio neki cudan zal sto mu vise nece mamiti osmeh na lice svojim neobicnim zahtevima i mladalackim duhom.                                                                               *** Sandra je ne zeleci da ceka lift trcala na cetvrti sprat i tek kad je stigla do svog stana, osetila je da je ostala bez daha. Komsin...

Dao je izjavu, a onda dozvolio medicinskom radniku da mu pogleda koleno koje ga cak nije ni bolelo jer je bio unapred zasticen lekom protiv bolova koji je redovno pio ujutru i u kasno poslepodne. Odbio je ponudu da bude otpracen kuci i polako se sa svojim zlatnim retriverom zaputio van obezbedjenog prostora i prema svojoj zgradi. Cuo je komsije kako medju sobom govore da su znali da ce se jednog dana tako nesto dogoditi. Cuo je i rajsferšlus koji je zatvoren u jednom dugackom potezu pre nego je telo ubaceno u ambulantna kola i vrata zatvorena. Polako i stapom ispitujuci put pred sobom, koracao je poznatom stazom prema svom stanu. Iz obliznjeg kafica se cuo prijateljski zamor i neka zabavna pesma o zaljubljenima. Pozeleo je da popije kafu.                                                                     ...

Krsti ć snajperskog ni š ana je pratio devojku sa divljom kosom dok je prelazila ulicu i hodala prema kontejneru. U ruci je drzala kesu sa djubrem. Bila je to kesa iz prodavnice – obi č na, bela, plasti č na – koja ce trajati i tvrdoglavo postojati i kad se ostalo djubre raspadne i stopi sa zemljom. Devojka baci svoju punu kesu na gomilu i krene natrag. Imala je lepo sveze lice. Nije bila nasminkana i to je samo isticalo njenu mladost i prirodnu nesavrsenu lepotu. Takva lepota je nekada davno bila cesta ali je vremenom postala obelezje onih koji nemaju, a svi su zeleli da imaju ili da izgleda kao da imaju i devojke su se dovijale kako su znale da sebi priuste taj jedan isti nos i jedna ista usta. Sve su licile jedna na drugu u tom morbidnom moru istih izoblicenih lica i zato je prirodno, pegavo lice devojke sa divljom kosom ucinilo da Branired pomeri prst sa okidaca i posmatra je dok se nije izgubila iz vida. Onda je nisan vratio na kontejner preko puta i ugledao muskarca...

Marti je pročitao roman "Pošta" Čarlsa Bukovskog i odlučio da i sam postane poštar. Prijavio se za posao, išao na razgovor, a potom položio i sve potrebne testove uključujuci Test 473. Znao je da ce ga proći jer su 473 poslednja 3 broja njegovog socijalnog osiguranja i to je smatrao kao znak. Marti je inače strastveni čitalac. Sad kad je postao poštar, on pročita sve razglednice koje mu prodju kroz ruke pre negoli ih rasporedi u sandučiće. Zima je i ljudi šalju pozdrave sa skijanja u Koloradu, Francuskoj, Kanadi i čak iz nekih zemalja za koje Marti nikad nije ni čuo. Neko je video uličnu pljacku u Meksiko Sitiju. Ili je to beše bio Njujork Siti? Marti se pita gde bi Bukovski otišao na zimske ferije. Marti je odlučio da napiše knjigu. Zvaće se "Poštar" i opisivaće njegove avanture na poslu. Marti je već nekoliko nedelja poštar ali nikada nije sreo nikoga od adresiranih. Niko nije kući kad Marti isporučuje pošiljke. Svi su na poslu i njegove avanture nisu uzbud...