Kulturno-umetnički program

Hor i orkestar na putu za Osijek

Da bi neko zaslužio da se po njemu nešto zove, nije bitno gde se rodio već gde je ostavio traga.

I ovo pišem samo zato što mi u FB feed stalno upada neka peticija da se Centar za Kulturu ili kako ga ja pamtim - Dom kulture - nazove po Nenadu Burgiću. Ja nisam znala ko je to i pročitala sam biografiju koja je priložena uz taj poziv na peticiju. Impresivna biografija čoveka koji je bio uspešan na raznim poljima i čak raznim kontinentima. Jedan izuzetno ispunjen i interesantan život, ali koja je njegova kulturna veza sa Brusom, osim što je tu rodjen? Koji je njegov doprinos lokalnoj kulturi koji bi opravdao vezivanje njegovog imena za tu malu, ali dragocenu brusku kulturnu instituciju? Jer tu bi doprinos društvu trebao biti merodavan, a ne lična ostvarenja. Mnogo je dobrih ljudi prošlo kroz Dom kulture. Mira Gerina je pokrenula etnografski muzej, Mića Grujić je nabavljao filmove i preko svih mogućih veza i vezica smo imali priliku da gledamo najbolje stare filmove, a nove premijere rame uz rame sa Beogradom. Čika Srba nas je (na)učio da ćutimo kad počne film - ili marš napolje...stvar koju dan-danas mnogi ne znaju: da poštuju i film i ostale gledaoce. I to je doprinos kulturi. Dame iz biblioteke su nam preporučivale knjige i organizovale književne večeri razvijajući nam tako ljubav prema literaturi. Puno je njih koji su na neki svoj manji ili veći način začinili i obogatili kulturni život Brusa. Na primer, Aca Grković. Nastavnik muzičkog koji je tolike generacije dece učio da sviraju mandoline, gitare, klavire. Da pevaju pesme od dečjih, preko partizanskih, do starogradskih i narodnih. Nastavnik koji je na ekskurzijama svirao deci u autobusu sve dok oni imaju glasa da pevaju. Koji je uvek imao i znanja i strpljenja i humora da se sa decom nosi i nauči ih stvarima iz muzičke kulture koja će ih pratiti kroz život. Ja sam svoju decu učila da prepoznaju značajna dela klasične tj. ozbiljne muzike (on je nama govorio da klasična pripada klasičnom periodu, a inače je to sve ozbiljna muzika) po njegovim metodama. I nadam se da današnji učenici imaju nastavnika muzike kao što je nama bio Aca. Čovek koji je toliko vremena proveo na pozornici sale Doma kulture za svaki recital i priredbu, da mu je vala trag cipela utisnut u daske. I ja ne znam ništa iz njegove biografije osim da je mojoj i mnogim generacijama pre i posle, bio nastavnik. Ali znam da je neupadljivo i značajno doprineo životu jedne varošice koja bi kulturno bila znatno siromašnija da nije bilo njegovog rada i uticaja.

Čast na koju gore pomenuta peticija zove treba da se zasluži po stvarima koje čovek pruži drugima, a ne po uspehu koji ostvari za sebe lično. Treba biti ponosan na lokalne ljude koji ostave pozitivan trag u zajednici i ljudima koji ih okružuju, čak i ako ne govore gomilu stranih jezika i nisu poslom šetali predsedničkim palatama.

Jedna draga persona non grata

 

  Kad sam imala oko 5-6 godina, moj najveći neprijatelj je bio čika Teri Kalijadis. On i moja mama su bili školski drugovi i kad mi dodjemo u Brus na leto, njih dvoje se sretnu, pa se kao što to rade dobri školski drugari izgrle i izljube sretni što se, eto, opet u dobrom susreću i vide. A ja mala, ljubomorna, samo kiptim od besa. I tako mama kaže

- Idem do samoposluge, 'oćeš sa mnom?

- Hoću ako obećaš da nećeš da sretneš čika Terija.

Ona žena sad računa radni dan, jutro, deset, pola-jedanaest možda...ljudi rade, i kaže

- Neću da ga sretnem, 'ajde.

I tako se zaputimo u grad (mnogo volim taj izraz kad se u varošici ide u grad). Sunčano letnje prepodne, vazduh čist, boje jasne, sve okolo u visokoj rezoluciji planinske svežine koja se polako pretvara u topli julski dan. Prodjemo staru poštu, pa mali restoran Perišić...preko puta se iza zida letnje bašte hotela čuje poneki glas ljudi koji su se sreli na kafici i čangrljanje escajga i tanjira....onda hladovina kestenova preko puta hotela i 'dobro jutro' tetka Vučici koja u dvorištu pije kafu...zadjemo iza ugla, i taman ispred radnje Bože sodadžije, kad s druge strane ulice, od SDK pa pored Pajine trafike - eto ga čika Teri...maše, viče bonjour...a ja samo pogledam u mamu. Izdaja.

- Rekla si da nećeš da sretneš čika Terija.

Nema tu povišenog tona ili lupanja nogama po asfaltu. To je kroz zube.

- Pa nisam znala da ću da ga sretnem.

Ali džaba. I dok čika Teri onim svojim prepoznatljivim korakom koji bi s lakoćom ušetao u bilo koji film francuskog novog talasa, prelazi Maršala Tita, ja sam već u punom sprintu prošla vagu. Stignem kući, tata u dvorištu pije kafu i čita novine. Ja onako besno zadihana sednem i gledam ga. On kaže

- Otkud ti, gde ti je mama?

- Eno je ljubi se sa čika Terijem.

A on se samo nasmeši i nastavi da čita.

Tri žene

Visoke i pod toplim suncem poluosušene stabljike trave. Nečija suknja boje sleza koja lagano leprša pod popodnevnim povetarcem. Mala sam i pogled mi doseže do visine kukova tih velikih ljudi. Ima ih puno i stoje tiho i ozbiljno dok pop govori nešto što ne razumem. Svetlo se probija izmedju njih uz omamljivu toplotu. Leto. Šapati su pronosili da je bila mlada. Meni to nije značilo, jer sam bila dete i meni su svi oni bili stari, a neko ko je imao ćerku stariju od mene i stariju čak i od mog brata nije baš mogao biti toliko mlad. Ali ipak sam osećala tu tugu koja je odzvanjala u tišini i pojačavala se tim šapatima koji su žalili mladu ženu. Ta mladost odraslih ljudi je deci nedokučiva, jer deci su mlada samo deca, a svi odrasli su manje ili više stari. Ne znam kako se zvala ta mlada žena i dok ovo pišem nemam koga da pitam. Ali ćerka joj se zvala Sneža, a muž čika Ciga. To znam. Zašto sam ja malecka bila na tom tužnom skupu odraslih ljudi, ne znam. Verovatno su svi došli i nije bilo nikog da me čuva. Ali te suknje boje sleza se sećam. I tuge koju sam osećala ne toliko prema toj ženi koju nisam baš poznavala, nego prema njenoj ćerki koja je izgubila mamu. A čika Ciga je imao divne ruže. I onda nekoliko godina kasnije, pevale su Lepa Lukić i Hanka Paldum u Domu kulture. I na kraju koncerta mene uz čika Cigin blagoslov, pošalju žene iz biblioteke da preko parka kod njega uberem buket ruža i donesem za Lepu koja je bila glavna zvezda i koliko se sećam, nekako povezana sa našim lokalnim podnebljem. I uberem ja jedan veliki buket, ne mareći za trnovitu odbranu koje su pružile i pitajući se da li su te ruže stvarno njegovih ruku delo ili jedna cvetna zaostavština njegove žene od onog tihog letnjeg poslepodneva. I otrčim nazad preko parka, ruže za malo pa veće od mene. A oni stoje svi na bini i nešto ćaskaju. A ja pravac ispred Hanke i pružim joj buket. I sećam se da su me svi pogledali upitno, jer Lepa je tu bila Elvis i ruže su naručene za nju. Naravno da je trebalo podeliti buket. I da me nisu toliko izbole te cvetne lepotice, verovatno bih to i uradila. Ali nije bilo vremena, a Hanka je sa njenom plavom kosom izgledala kao neka Barbarela koja je bila super heroj mog ranog detinjstva i buket je njoj otišao sam. I pitala me mama kasnije kad smo već otišli kući zašto nisam ruže dala Lepi kako je čika Ciga bio naručio. Ali ja više volim Hanku, sećam se da sam rekla.  

Tetka Ankica

   

Tetka Ankica je u to vreme bila bliska prijateljica moje mame. Isto je bila i sestra čika Ace Nedovića i tetka - Minje i Viktora, koje tada nisam poznavala. Tako je to u mom sećanju. Neki put se bojim da me ne prevare ta sećanja i upišu se kao istina koja nije. Uglavnom, tetka Ankica je bila jedna od onih osoba koje ličnošću i stilom prerastu ustaljene norme varošice i tako štrče i šetaju poznatim ulicama kao neki ekstravagantni likovi iz autorskih francuskih filmova. Visoka pundja kao u Nefertiti, visoka i tanka ona u teget-belim kombinezon pantalonama na štrafte, naočare za sunce à la Džeki O. Ustvari, cela jedna Odri Hepbern u filmu Doručak kod Tifanija. I za mene je ona bila samo simpatična prijateljica moje mame sve dok jednog toplog, rano-jesenjeg popodneva nismo nas tri zajedno otišle u Borovo da mi mama kod čika Mihajla kupi cipele za školu. Mekani zvuk koraka na drvenom patosu i miris kože. Izbor skroman, ali dobrog kvaliteta. Bile su tada moderne cipelice kao baletanke, sa tankim kaišićem oko članka, teget, kožne. Lepe su bile i nosile su se sa belim dokolenicama, kao heklanim. I ja sam htela takve, ali kad sam ih probala, nekako se nismo složile. I onda sam odabrala jedne druge – duboke, na navlačenje, kože šerbet-karamel boje i sa žutim, gumenim djonom. Problem je bio što su to bile cipele ’za dečake’, a ne baletanke u kojima je nemoguće, ili makar vrlo teško, popeti se na drvo i trčati po šumi ili šutirati loptu. I dok su se cipele, koje su se pripadajući suprotnom polu polako udaljavale od mene, sećam se tetka Ankice kako kaže "Pa šta, ako se njoj dopadaju, šta ima veze što su muške. Kupi joj, to su samo cipele. A i lepo joj stoje." I na blago negodovanje moje glamurozne mame i otvoreno čudjenje sedog čika Mihajla, bela kutija sa dubokim cipelama se stvori kod mene u naručju. I onda izlazimo iz radnje, a ja gledam u svoju modnu saučesnicu kao u narodnog heroja.                                 Da li te iste godine ili sledeće, ne znam više tačno, datuma se sećam kao 31. oktobra – tetka Ankica je umrla. Naglo, neočekivano, prerano. Sutradan poslepodne oproštaj, idu odrasli. Dan hladan, suv, vetrovit. Tišina. Stojim kod parka i posmatram pustu ulicu Bratislave Petrović kako se penje do pijace i nestaje u stopljenom, ledenom sivilu neba i asfalta. Na nogama mi moje drage cipele.

Stari bazen, novi bazen

Letnji dani, topli, cenjeni. Nema ih puno. Od početka raspusta, pa do 19. avgusta. Treptaj oka. Dvadesetog je već sveže. To je neki lokalni prirodni fenomen. Sunce se preko noći spusti za desetine stepeni i tako sija pod nižim uglom. Nije to više onaj zenit. I bazen je tamniji i nedostaje mu juli mesec. I zelena trava. Hladovina kestenova. Sedenje ledja na ledja kao Robe di Kappa. Skakaonice, mala i velika. Neko skače prelom sa velike kao da je to najnormalnija stvar na svetu. I najlakša. Crne kupaće gaće. I crveno-bele na vertikalne štrafte. Bilo ih je na sve strane. Verovatno iz Zvezde kod čika Verka. Jedna Mira se davi ispod brane i momci trče da je spasu. Gledam ih i nadam se da se Mira davi kobajagi. Uskoro se vraćaju sa njom spašenom. Bilo je čupavo. Vaterpolo u bazenu i ona jedna druga igra, kako se već zvala – u skoku dobacivanje i izbacivanje lopte. Dečaci to uglavnom igraju, generacije ’67., ’68. Sunčanje na ivici bazena. Skakanje sa brojeva...kao neki salto. Ispod skakaonica bacanje u vodu na tri. Kartanje – remi, tablić, mau-mau. Mau-mau...Onda glad. Odlazak kući na ručak. Letnja boranija, šopska salata, kajmak i paradajz. Repriza noćnog programa. Alo, alo. Beni Hil. Povratak na bazen, jer svaki sunčani letnji sat treba iskoristiti. I svi su tu. I mama i tata, braća i sestre, tetke, teče, ujaci i ujne i babe i dede, svi drugari, učitelji i nastavnici, komšije, nade i treptaji srca, slučajni prolaznici i svi oni znani i neznani junaci momenata koji su tada izgledali stajaći, a protekli su pre nego što su i opaženi. I zato su to dobra, stara vremena. Ostalo je scenografija. Sad je bazen novi, leto je i dalje kratko, a neka nova mladost gradi neka nova stara dobra vremena u onoj prevrtljivoj dimenziji koja ne čeka nikoga.