Priča za poslepodne

Visile smo Sandra i ja stalno na jednom drvetu ispod škole. Mislim da je bila jabuka i da nas je povremeno i hranila. Blizu njene kuće. Pričale viceve tipa 'Imala žena tri kučeta i zvali se prvo Use, drugo Rase, a treće Ja...' i maštale da i kod nas konačno dodje taj film o kome se svuda pričalo i koji smo svim srcem i mi htele da gledamo. Čulo se da taj film ima do sad nevidjene specijalne efekte i da je to najstrašniji film ikada snimljen i da su Drakula, Frankenštajn i Nosferatu filmovi za decu u poredjenju sa njim. Igrao je u Beogradu već neko vreme i povremeno se reklama pokazivala na televiziji. Onda se jednog sunčanog dana poster za film konačno pojavio i kod nas. U holu Doma Kulture - onde na zidu pored biletarnice - žutio se i na njemu je pisalo Isterivač djavola. Bila sam malo razočarana što poster nije izgledao strašno i nije ustvari odavao ništa o filmu. Samo neka svetlo žuta boja preko celog postera i naziv filma. Onda sam pomislila da je to verovatno neka reklamn

Sećanje je dvodimenzionalno 'delo'. Ima sliku i vreme. U tom smislu može biti impresija - ako datum nije odredjen nego je slika okvirno praćena vremenskim periodom ili je datum jasan, al' je slika mutna.  Ako se zna tačan datum, a slika je jasna, onda je to u oblasti realizma, dok je apstraktno sećanje jedna zbrka raznih momenata istumbanih u vremenu. Kakva god kombinacija, slika plus vreme je sećanje. Već vidjeno je isto dvodimenzionalna slika koja je i sadašnjost, ali i fantomski bljesak iz prošlosti. Obično je praćena potrebom da se glasno podeli, a često i ubedjenjem subjekta da ima paranormalne osobine.                    Osetiti momenat iz prošlosti je trodimenzionalno iskustvo. Slika i vreme se nekako metafizički poklope i izazovu fizičku senzaciju momenta potpuno jednaku tom istom momentu iz prošlosti. Ne manifestuje se lupanjem srca ili osećajem radosti ili tuge ili iznenadne gladi. Nevezano je za čula i parasimpatička izražavanja. U suštini, to je nešto najsličnij

Ja sada skoro pa imam godina koliko je moj tata imao kad je umro. Nisam tada mislila da je bio mlad, ali ni da je bio star. Svakako ne "dovoljno" star da bi umro, jer sam i ja bila nedovoljno stara da bih ga izgubila. Ali to nije tema ove misli. U stvari, jedan drugi aspekt godina i mladosti jeste. Sećam se mojih roditelja kada bi kod nas kući svratio neko koga su oni poznavali odavno, na primer iz dana kad su se zabavljali. I onda bi pričali o nekim tekućim stvarima vezanim za savremeno bitisanje, ali bi se naravno i podsetili na neke doživljaje iz Kruševca ranih šezdesetih. Internat, strogi profesori, izlasci, moda, fudbal. Još sam onda zapazila - i to mi je tada bilo u isto vreme simpatično, čudno i pomalo nerazumljivo - da oni jedni druge i dalje vide i doživljavaju kao što su to i nekoliko decenija ranije. Znali su jedni drugima i godine i bore i decu i posao i sve što se u život ubaci kroz vreme i tandrče kao one limenke na automobilima tek venčanih u američkim filmovim

  Sesti na šamlicu i popiti kafu i proćaskati sa nekim ko sedi na drugoj šamlici, ili stolici pa onako uzvišeno, ili stepenicama moguće sa muškatlama u pozadini. Ili sedeti sâm na šamlici i grejati se ispred otvorene rerne šporeta na drva. Ili posmatrati ljude znane i neznane kako prolaze i negde idu. Odmoriti noge na pet minuta. Od svih komada nameštaja, šamlica zvuči najprijateljskije. Krevet i fotelja su udobniji, ali šamlica...ona nam se obraduje. Hoklica je njena sestra.

...Najlepši filmski poljubac? Definitivno Robert De Niro i Meryl Streep u filmu 'Zaljubljivanje'. Kad se dogovore da zajedno idu kući vozom u 4. Negde u predgradje Njujorka. I onda on zbog posla kasni. Ona ga čeka. On trči, ali ne stiže. Gomila ljudi, raznih putnika na velikoj železničkoj stanici. Voz odlazi. Gužva se razilazi i on vidi da je ona ostala da ga čeka. I onda njegov prelaz iz razočarenja u neku...baršunastu sreću. Uzme je za ruku, tako nekako...povuku se sa strane iz gomile. I onda je poljubi, onako nespretno, kakvi su obično prvi poljupci. Da se ne sudare nosevi. Neko na kvizu bio rekao Portugal. Voditeljka ga ispravila...Portugalija. Dobro, jeste tačno. To -ija treba već da postane neobavezno. Odvratni su im akcenti. Kao nešto po Karadžiću. Kao da su zajedno išli u školu, a jezik se ne razvija uopšte od pre šes' vekova. Jebo te konTInent...dok se javljaš iz 'green room-a', napirlitana 'akcesoarima' i okružena 'fanovima'. Nije više mag

                                                      Danas deci za užinu dja čia, dja kinoa, dja bez glutena, a onaj beli običan šećer da i ne spominjemo. Mi, sećam se malecki, drugi-treći razred, u 9 ujutru za veliki odmor, pretrčimo preko ulice u prodavnicu kod tetka Rade - svako po malu Pionir čokoladu sa lešnicima i koka-kolu onu staklenu. Čokolada se smaže odmah, a koka kolom se prvo prskamo ispred radnje (bile neke jadne ruže - sigurno nas mrzele) i tu ode pola flaše, ono što ostane se popije. Onda trk nazad na treći čas. A kad se ponekad ima kifla sa kajmakom - e, to je već gozba. Kasnije je uvedena djačka kuhinja u čijem su radu učestvovali i učenici. Brojali paštete i ubacivali u one plastične kofice raznih boja koje dvoje dežurnih odu da pokupe i donesu odeljenju za užinu. Mešana marmelada izmedju dve kriške hleba. Mucali smo k'o prasići.                                                          

Postoje razne vrste patika - za trčanje, za tenis, basket, rukomet, fudbal u sali, za kuglanje, za trčanje brže, za trčanje sporije...a sad čak i retro patike za šetanje i pokazivanje, a za neke i podsećanje na dane kada je, što bi rekao Prever, 'sunce blistavije bilo no danas'. U ono vreme kada kod nas nije bilo tržnih centara današnjeg tipa i prodavnica čuvenih marki, patike za nošenje, voljenje i pokazivanje su se kupovale u inostranstvu. Verujem da je letnja Grčka uvek beležila rast ekonomije vezan za prodaju sportske opreme. Starke, Najke, Tajgerice, Diadore, Poni, Adidas (manje interesantan jer...Planika) - sve je to letelo sa polica kad se Jugovići od prvog jula, pa sve do pred kraj avgusta, nadju na Egeju. Iz okolnih turističkih destinacija Soluna uvek se odvajao najmanje jedan dan kada se ide u kupovinu. A jesu bile lepe radnje i male i velike, pune...zapada i nade i mode iz filmova i časopisa. Moj tata, kao i većina tâta, nije mario za šoping. I tako jedno

Bila je to ista tašna kao ona nekad. I kad je prodavačica htela da je stavi u kesu, ona je odbila. Nosiće je odmah. Nema veze, preko ove koju već ima na ramenu. Izašla je iz radnje srećna i prosto grleći taj komadić prošlosti koji joj je tako nenadano dopao ruku. Kad je to bilo...pre trideset godina je imala istu takvu...ustvari, prva tašna koju je ikad i kupila...i sad tako slučajno da naleti na istu! Osetila je na obrazu povetarac mladosti i puna nekog zaboravljenog elana srećno pod pazuhom pritisla tašnu. Sitni lopov koji je posmatrao žene koje hodaju ulicom i birao najlakši plen, je njen zagrljaj protumačio kao zaštitu nečeg jako vrednog - a verovatno novca, pošto je banka bila u blizini. Prešao je ulicu i nenametljivo se priključio reci pešaka kojom je tekla i žena sa tašnom. Nekoliko njih se odvojilo i zastalo na pešačkom prelazu čekajući da se im se upali svetlo. Iskoristio je momenat i strgao joj tašnu sa ramena i onda iz ruke i počeo da beži preko ulice izbegavajući automobil

  Danas si promenio šta?                         Ja sam pitala onu malu     Ćuti, bre Za mene je bilo psihički jako važno da ja to štikliram          'De ja mlada baba                           E, reko' baš me briga    Ne mogu da verujem, iskreno, evo iskreno A zašto ti mene to obaveštavaš?!                  A ne, ja to razumem       Spremila sam i doručak i ručak Pa daj pare, imaš pare                        Nego ne mogu da udjem u takvu priču, razumeš   Nisam stopostotno sigurna u sebe                   Ona mora to da ti potpiše A nema takav kaiš nigde da se kupi          Da napravim neki balans      Danica i Gabrijela                 Moram da idem, 'ajde ćao

                                                                                                                                  Lica:                                                         Neven Vidović: nastavnik muzičkog bivši, Oljin muž bivši,               elegantno popunjeni veseljak bivši. Sada depresivni, vitki               taksista bez žene.               Vladica : Nevenova komšinica, konobarica u japanskom               restoranu, luftikasta i pronicljiva.               Milan : policajac, Nevenov najbolji drug               Olja : Nevenova bivša žena, rospija               Inspektor Arsić : Milanov kolega               Doktor                             PRVI AKT                  SCENA I                NEVENOV STAN.                               Nevenov stan je podeljen na dve                               sobe odvojene zidom. Nevenov krevet                               se nalazi u većoj sobi koja je                               istovremeno i dnevna i trpezarija