Priča za poslepodne

Jova Dibra je stanovao u jednoj sobi nekoliko kuća niže od nas, u kući koja je inače pripadala Živadinu Lukiću koga pamtim kako sedi na traktoru. Bila je to prostorija koja je posle mnogo proleća bez krečenja bila sva pocrnela od dima što cigareta, što drva i uglja. I sve je u toj sobi izgledalo kao da na sebi ima prst prašine: šporet stari i škripavi, sto, stolica, krevet čini mi se sa metalnim ramom. A svetlo sa ulice je kroz prašnjavi prozor seklo tu čadj kao na platnu Karavadjo. Ja ne znam ništa o Jovi Dibri. Zašto je tako živeo, da li je negde imao porodicu, čime se bavio, kome se zamerio, kome nije, kako je proveo mladost, ni kada se doselio u taj čadjavi sobičak. Ne znam mu čak ni prezime. Prodje mi tako kroz misli neki put kad se setim stare ulice, još pre nego što su posadjene lipe koje su onda porasle i razvile divne krošnje, da bi onda bile posečene, kažu zbog korenja. Jova Dibra je kod nas imao namenjenu svoju šerpicu. I često bi nedeljom, moja mama kad skuva nedeljni r...

Popizdim kao kučkin sin kad neki put otvorim nekog, recimo Bukovskog, na srpskom. Nekad mi nije smetalo, priznajem, jer sam samo prevedene i čitala i nisam nešto obraćala pažnju na bukvalne gluposti koje su u istim prevodima štampane. Priča opstane zbog sposobnosti čitaoca da prevodilačke neravnine izgladi i razume suštinu, ali da se razumemo, ako neki dripac nekom tamo Henriju ukrade neku flašu nekog tamo viskija - neće Henri za njim potrčati i vikati "Jebeni kučkin sine!" Ustvari, hoće ako viče na engleskom i pravo iz pera autora, ali ako viče na srpskom, onda sigurno neće jer nikada niko na Desankinom Balkanu nije za lopovom vikao "Jebeni kuckin sine". Jezik je bogat, izbor je širok i načini da se oštećeni izrazi su epski, tako da bi neki Henri ili Mirko koji trči za svojim viskijem ili rakijom možda povikao jebem li ti mamicu u pičku  ili jebaću ti mater  ili jebo ti pas mater , ali sigurno ne jebeni kučkin sine , jer u trezoru verbalnih uvreda u našem jeziku,...

Kad je zima grejem i pucketam. Najbolje pečem krompire i paprike od svih. A tek dunje i jabuke i bundeve. Leti i kukuruz, ali to na kraju leta, jer me leti zatvore i svašta mi na glavu stavljaju. Ozeblom grejem hladne noge. Sušim gaće i čarape bez pitanja i ne marim ako imaju rupe. Ručak podgrevam brzo, a mogu i polako. Za Božić sam uvek spreman i jedan sam od glavnih. I tako služim najbolje što mogu, ali nikad mi niko ne kazuje neke reči ljubavi ili makar zahvalnosti. Ustvari, mene tretiraju kao da sam neki džiber, a oni tamo radijatori su kao neke face. Sad su se i neki Norvežani pojavili kao da rebrasti nisu bili dovoljni da me obuzme bes i dobijem toplotni udar. Pa to je cela jedna država protiv jednog malog grada! Zato se i zapušim povremeno...da skrenem na sebe pažnju. Istina, onda me vole još manje, ali što bi rekao naš narod, ko ih jebe - ionako me stalno psuju.

Razmišljao je šta će sve da kupi. Prvo će da otplati stan. Onda kuća na moru. Auto. Mašina za pranje sudova. Ustvari, šta će mu ovaj stan, kupiće bolji. Ili kuću. Bolje kuću. Sa lepim dvorištem, pa da ima i psa. Koju vrstu? Onu što liči na vuka. I malu vikendicu na planini da ga zimi vodi na sneg. I majci jednu mašinu za pranje sudova. A i za sušenje veša, ako hoće. I možda da je pošalje u banju. Ustvari, u svoju kuću na moru. U kom mestu? Neko malo mesto koje leti pozlati pod suncem, pa zimzeleno izgleda još tamnije. A tek što miriše. Koje li mesto ima najviše zrikavaca? Kako oni lepo pevaju. Letnji rokeri...ili trubaduri. A potpuno nevidljivi dok se čovek ne zabulji u drvo. A kad smo kod drveta, obavezno da ima drvo masline u dvorištu i vinova loza da pravi senu iznad verande. I udobne stolice za dremanje posle plaže...onako u poslepodne, punog stomaka, uz umirujući miris one suve trave i svežih čempresa. Neka budu fotelje od trske i sa mekanim jastucima. I ne mora da bude negd...

   Bila je u č iteljica i svakog jutra je ta č no u pola sedam, na putu za š kolu, prolazila ispod njegovog prozora. On je stanovao u centru i prolazile su tu i druge devojke, ali on je video samo nju. Da ga je neko pitao da je opiše, rekao bi da liči  na č arlston jer svaki put kada bi ugledao njeno vedro lice osetio bi ž elju da ple š e i veseli se. Pozva ć u je da izadjemo, mislio je. Sutra. Kad je sutra do š lo, pogledao se u ogledalu i nezadovoljan svojim kosmatim stanjem odlu č io da prvo poseti berberina i lepo se o š i š a i obrije. Planirao je da se 'slu č ajno' sudare ispred trafike gde ć e on kupovati novine kad ona bude prolazila. Bi ć e lepo pod š i š an i uredan, š to mu je bilo va ž no jer je hteo da ostavi dobar utisak i odmah joj se dopadne. Slede ć eg jutra se umio i namestio kosu ispred ogledala misle ć i kako ga je berberin lepo pod š i š ao. Spremao se za trafiku. Onda je, dok je zakop č avao svoju omiljenu belu ko š ulju, ispod drugog gor...

Vojne snage dve moćne države su bile podignute na visoku borbenu gotovost i rat je mogao buknuti svakog momenta. Meteorska gromada veličine fudbalskog igrališta je pod uticajem neznanih kosmičkih sila promenila putanju i uputila se prema planeti Zemlji. Mladi naučnik je pronašao lek za multiplu sklerozu. Za najčitanije dnevne novine male države Belosije sve je to bilo manje važno od svežih dogadjaja na Skladištu. Zato je na naslovnoj strani bila jedna druga udarna vest - da su Miki i Lena imali seks u dvorištu i da su kamere sve snimile. U štampanom izdanju su bile priložene fotografije, a u digitalnom je vernim čitaocima bio na pregled ponudjen i video. Verni čitaoci su bili oni koji su telefonima slali glasove, a time i novac produkciji i vlasnicima Skladišta. Zauzvrat su dobijali priliku da misle da je njihov glas uticao na tok emisije, a možda čak i odlučio sudbinu, to jest ostanak ili odlazak, odredjene osobe iz emisije poznatih kao članovi Skladišta. Isto su imali priliku d...

Uzela je hrpu pošte koju je na povratku s posla pokupila u sandučiću i nezainteresovano počela da lista koverte. Računi i obračuni, izvodi, reklame. Stvari koje je manje-više znala i druge koje je nisu ni interesovale. Sve dok nije stigla do te koverte. Onda je ostale spustila na sto i u ruci zadržala samo to jedno pismo. Bila je to bela koverta, sasvim obična, osim što je u gornjem levom uglu imala grb gradskih vlasti, a gradske vlasti niko nije voleo. Pogledala je u svog muža koji je sedeo u delu sobe koji je služio kao dnevni boravak. On je na velikom ekranu koji je pokrivao cela tri zida od poda do plafona, sa nepodeljenom pažnjom pratio fudbalsku utakmicu. Sedeo je na rotirajućoj fotelji u sredini sobe i okretao se s njom prateći loptu i igrače koji su na ekranu bili u prirodnoj veličini. Sa njenog mesta u trpezariji izgledao je kao da sedi na terenu. Mrzela je fudbal, a i taj televizor koji je nekako činio da sve u njenom životu izgleda malo i besmisleno. Polako je otvorila ko...

Punomasno, nemasno, tri koma dva, dva koma osam, jedan koma pet, nula, kokosovo, bademovo (badem ima najbolje sise!), sojino, ovseno, ma ptičje. Sećam se kad je postojalo samo jedno mleko. Donosila mlekarica Jana svakog jutra litar i sipala u šerpicu koja je čekala na pragu jer je ona prolazila ranim, najranijim jutrom. I bilo je to sveže pomuženo mleko. Živeli smo u luksuzu, a nismo ni znali. Pili sveže mleko  krava koje su slobodno pasle u čistoj prirodi. I bila je to mera dva lončića od pola litre, bez crtica i brojeva nego onako na oko i na poverenje, koju tetka Jana, bez da i kapljicu prospe, sipa u emajliranu braon šerpicu za mleko. To je bila titula te šerpe : šerpica za mleko. Da ne padne slučajno nekom na pamet da u nju stavi, recimo grašak. Ne, to je šerpica za mleko! I nije imala poklopac nego tanjirić i ugodnu i prepoznatljivu muziku su pravili to dvoje. Onda pasterizacija ili što bi rekli narodnim, kuhinjskim jezikom – kuvanje mleka. I nakupi se na vrhu kajmak d...

Jednog lepog sunčanog jutra tog indijanskog leta po prvi put se probudio bez nje. Isprva je mislio da je to stanje bilo ostatak nekog gnjavatorskog sna koji padne u zaborav čim se oči otvore. Ustao je, umio se, skuvao kafu i za momenat je zaboravio, a onda je se opet setio, ali ona i dalje nije bila tu. Pa, gde si, pizda ti materina , pomislio je očekujući da će je nehajno i šaljivo obraćanje naterati da se pojavi. Ne bi bilo prvi put. Sa police starog kredenca je uzeo kutiju sa kafom u nameri da skuva još jednu, ali kafe nije bilo dovoljno. Hleb je bio suv i tvrd. Od pre tri dana. Mleko je bilo pokvareno. Gladan i očajan, seo je za trpezarijski sto i posmatrao tu kutiju u kojoj nije bilo ni kafe ni nade. Srce se nada čak i kad mu glava obrazloži da nema razloga, a glava je nemilosrdna sa argumentima. Kljuca ga tako i posmatra kako se bori i koprca i hvata za slamku. Neki put se i podsmeva. Kad glava pobedi i srce klone, onda se taj pobednik često pokaje i, možda u cilju samoočuvanja...

Photographed by: York Museums Trust Staff   Dean Martin i Jerry Lewis. Kad si peti razred, to su najbolji filmovi. Igrao je samo jedan dan taj ' Holivud ili propast' , što znači da je bila sreda jer filmovi sredom svrate na dva-tri sata i odu dalje. Tako je to bilo u našem bioskopu. Ne znam ko mi je tačno bio zabranio da idem na predstavu u 17 sati. Mislim da je bila matematika i ne bi me čudilo, ali možda je to bila i biologija ili čak srpski. Ali ja sam odradila što je trebalo i tačno u 5 do 7 je stara kapija zaškripala za mnom. Bilo je to nekako pred Novu godinu. Ne sećam se tačno koju, ali znam da je bila dobra. I nije bilo  snega sto je za našu geografiju bilo neuobičajeno, mada je neki Kamenko pretio da se sprema. Bila je velika sijalica sa tanjirastim zaglavljem na banderi koja je leti divno mirisala na razgaljeni bitumen i tu sam prošla i medju poslednjima ušla u hol radujući se skorom vidjenju sa omiljenim junacima. Zid izmedju dvoje tapaciranih vrata bioskopske...

https://www.instagram.com/sue_stylestuff/ Photo: Sue Timson Kad sam bila sasvim mala, moja Nana nije imala veš-mašinu. Ali sećam se njene posteljine - bela kao sneg, uštirkana kruta kao papir i sveža, pa kad dotakne kožu sve te prodju neki rajski žmarci. I tako ona založi vatru u dvorištu ispod male kućice, kojoj je taj pleonazam bio ime, i na vatru stavi jedan veliki pocinkovani lonac sa širokim drškama sa strane i u njega belu posteljinu i onaj prašak iz pamučne vrećice - Ava ili Henko - i kuva taj veš, celo dvorište miriše. Kuva ga i krčka u tom loncu ne znam koliko dugo, ali u mom dečjem vremenu jako dugo, pomislio bi čovek da svi imamo kugu. I trajao je taj pocinkovani lonac mnogo duže nego moja Nana, iako je izvisio na račun neke cure iz Gorenja. I vidjala sam ga posle po dvorištu kako po raznim ćoškovima traži neku svrhu, ali nikad više nije bio onaj isti. Jednog dana je i on nestao. I neki put tako stavim vodu i malo praška u šerpu i pustim da provri. I taj se miris le...

Veliki gradovi imaju svašta za decu. Imaju prodavnice koje rade po celu noć ako se nekom prijede čokolada. Imaju časove nemačkog i kineskog. I velika klizališta, i sa krovom i pod vedrim nebom. I časove baleta i velike fontane. I puno bioskopa koji prikazuju razne i najnovije filmove. Imaju velika pozorišta i vaterpolo treninge. I mačevanje. Neki imaju i veliku reku, pa onda i veslače sa kormilarom ili bez. I časove violine. I muzeje sa slikama za koje je decu baš briga iako im roditelji objašnjavaju da su važne i skupe. Veliki gradovi imaju i široke bulevare. I aerodrome. I puno prodavnica u kojima svašta može da se kupi. Samo jednu stvar ti veliki gradovi nemaju, dok se mali njome diče i koja na šta-je-bolje-vagi nekako uravnoteži tasove. Ta jedna stvar velika i teška kao svi baleti, nilski konji u zoološkom vrtu i časovi španskog i harfe je sloboda. Sloboda da se bude mali, ali da se izadje bez roditelja. Da druženje u parku, na obližnjoj livadi ili poprečnoj uličici ne organiz...

Početak maja je, ne znam tačno koji dan. Sve je već zeleno. Ustvari, svežina lišća vuče na teget. Pola Pionir čokolade sa lešnicima je oko 250 kalorija. Treba to sagoreti. Hodam brzo. Leva, desna, leva, desna. Skoro pa na parove razbroj s' sama sa sobom. Patike mekane. Teget sa belom štraftom. Just do it. Mada ne znam taj slogan. I trenerka teget. Sa lastihom oko članaka. Koraci osvajaju izbledeli asfalt. Paradajz je ostao u vodi. I možda trešnje. Jagode su otišle u djubre. A svet možda u pičku materinu. Oblačno je, možda će kiša. Nadam se da neće. Bolje da se vratim. Auto prodje i nestane iza krivine. Beli, čini mi se Fiat. Vokmen mi je ostao kući. Nema baterije. Koraci se nižu i već su to kilometri. Uz muziku se lakše hoda. Koliko li je to kalorija sad? A tako su lepo mirisale jagode. Niko ne priča mnogo. Auto što je pre nekoliko minuta prošao je parkiran pored puta. Tačno ispred mostića. Levo se skreće za Grabovnicu. On je naslonjen na ogradu mosta i puši. Ne usporavam, pozna...

Uvek kad je nešto lepo kaže se tako hrana za dušu . Istina, duša voli lepe stvari, ali to ne znači da nikad nije pojela govno. I to je onda hrana. I takva hrana neki put ima oblik neizgovorenih reči. Mislim na one konfliktne, čak ružne - ne vulgarne, već direktne i tematski neprijatne. I tako neizgovorene one dobiju neku lažnu mučeničku crtu i mnogi smatraju da je bolje ostaviti ih da čamuju u tišini, da ostanu misli, verbalni fetusi nikad rodjeni. I na to se često gleda kao na plemenito delo tj. nedelo jer ništa nije ni zdelano. I kaže se tako, ma bolje što nisi rekao, ma neka, i ako, i pusti. A treba ih pustiti, ali na onaj drugi način, pravi. Naročito te ružne jer one su olovne. Kad lepe stvari ostanu neizgovorene, a momenat, ili nažalost čak i životna prilika, se izmaknu, za njih se tako pogleda u nebo i pomisli se 'ih, da sam bar to rekao' i te lepe i nekad pokajničke misli se vinu u nebo lagano kao baloni punjeni helijumom i odu da traže dušu kojoj su namenjene. Ru...

Gospodin pravnik je izašao iz doktorove ordinacije i zaputio se kroz hodnike bolnice u koju je prvi put kročio tek nedavno, a sada je već dobro poznavao. Izašao je na široko stepenište koje je vodilo u zgradu. Sišao je nešto klecavim korakom i zastao kraj guste i tamno zelene žive ograde. Pogledao je oko sebe. Konačno je video. Posle tolikih godina života provedenih u mraku, progledao je nakon posete čuvenom doktoru, starom drugu iz školske klupe, koji je učinio sve da mu pomogne. I sada je video. Uputio se preko ulice i zaustavio taksi.       - U gradski park.  Petnaest minuta kasnije ležao je na svežoj, zelenoj travi sa rukama ispod glave i posmatrao plavo nebo. Mislio je koliko dugo nije video tu lepotu i hteo je da je upije i zadrži u sebi zauvek. Blago zujanje mu je skrenulo pogled sa strane gde se jedna pčelica dvoumila izmedju maslačka i bele rade. Sada je prvi put posle toliko mnogo godina ponovo video pčelu. Kao dečak je imao dobar vid i video...