Priča za poslepodne

    Kad sam imala oko 5-6 godina, moj najveći neprijatelj je bio čika Teri Kalijadis. On i moja mama su bili školski drugovi i kad mi dodjemo u Brus na leto, njih dvoje se sretnu, pa se kao što to rade dobri školski drugari izgrle i izljube sretni što se, eto, opet u dobrom susreću i vide. A ja mala, ljubomorna, samo kiptim od besa. I tako mama kaže - Idem do samoposluge, 'oćeš sa mnom? - Hoću ako obećaš da nećeš da sretneš čika Terija. Ona žena sad računa radni dan, jutro, deset, pola-jedanaest možda...ljudi rade, i kaže - Neću da ga sretnem, 'ajde. I tako se zaputimo u grad (mnogo volim taj izraz kad se u varošici ide u grad). Sunčano letnje prepodne, vazduh čist, boje jasne, sve okolo u visokoj rezoluciji planinske svežine koja se polako pretvara u topli julski dan. Prodjemo staru poštu, pa mali restoran Perišić...preko puta se iza zida letnje bašte hotela čuje poneki glas ljudi koji su se sreli na kafici i čangrljanje escajga i tanjira....onda hladovina kestenova preko put...

                                Bilo je u toj sceni nečeg felinijevskog. Narocito ako se zamisli u crno-beloj tehnici, makar taj početak...Stigne u tiho nedeljno poslepodne, u našu malu varoš luna-park i dok se njihov otrcani karavan uz polurazumljivu najavu preko razglasa polako kreće uz Bratislave Petrović, mi deca istrčavamo na ulicu da ih pozdravimo i pratimo do Vašarišta gde će oni znalački na neravnom terenu podići ogroman ringišpil. Bilo je tu i drugih igara i raznih nekih skalamerija, ali je taj veliki ringišpil nesumnjivo bio kralj zabave. I raspale muziku do daske, sećam se - Boney M - i dan-danas kad čujem By the Rivers of Babylon , ja pomislim na ringišpil. Poslednji dinar smo davali za krug. Istresali džepove, jedni drugima pozajmljivali koliko smo mogli i vrteli se dok potpuno ne iscrpimo trezor. U tim danima Vašarišta (kasnije je zabava kampovala na pomoćnom terenu Kopaonika) mi smo imali izm...

    Odmah se znalo ko za koga navija. Nosile su se na letnje ulične stadione zvezdaške i partizanovske lopte, pa se jednom igra crveno-belom, drugi put crno-belom, pa sve tako dok se klupski grbovi, Borovnica, Muslin, Šestić, Klinčarski i Prekazi ne izližu do neprepoznatljivosti. A Kolonijal prodavnica se u to vreme nalazila pored Gvozdenove kasapnice (koja je kasnije postala Pedjin kafić, a sad je možda i nečija kladionica, ako se prate trendovi...), pre nego što je, kao po kazni, premeštena u poslednji lokal u nizu u glavnoj ulici, iliti prvi do crkve, dokle korzo štrafta nije dopirala, tamo dole pored Mode. Uglavnom, u to zlatno doba Kolonijala u samom centru, radila je tu tetka Jola Marković, sa njenim slatkim osmehom i prijatnim glasom i spremna da uvaži i nas klince koji smo kod nje dolazili da kupimo onu treću loptu koja se pravila da je Mikasa za vaterpolo. Kolonijal je inače imao dugačke, drvene tezge koje su u obliku velikog ćiriličnog P, tj pravougaonika bez jedne s...

Visoke i pod toplim suncem poluosušene stabljike trave. Nečija suknja boje sleza koja lagano leprša pod popodnevnim povetarcem. Mala sam i pogled mi doseže do visine kukova tih velikih ljudi. Ima ih puno i stoje tiho i ozbiljno dok pop govori nešto što ne razumem. Svetlo se probija izmedju njih uz omamljivu toplotu. Leto. Šapati su pronosili da je bila mlada. Meni to nije značilo, jer sam bila dete i meni su svi oni bili stari, a neko ko je imao ćerku stariju od mene i stariju čak i od mog brata nije baš mogao biti toliko mlad. Ali ipak sam osećala tu tugu koja je odzvanjala u tišini i pojačavala se tim šapatima koji su žalili mladu ženu. Ta mladost odraslih ljudi je deci nedokučiva, jer deci su mlada samo deca, a svi odrasli su manje ili više stari. Ne znam kako se zvala ta mlada žena i dok ovo pišem nemam koga da pitam. Ali ćerka joj se zvala Sneža, a muž čika Ciga. To znam. Zašto sam ja malecka bila na tom tužnom skupu odraslih ljudi, ne znam. Verovatno su svi došli i nije bilo niko...

    Tetka Ankica je u to vreme bila bliska prijateljica moje mame. Isto je bila i sestra čika Ace Nedovića i tetka - Minje i Viktora, koje tada nisam poznavala. Tako je to u mom sećanju. Neki put se bojim da me ne prevare ta sećanja i upišu se kao istina koja nije. Uglavnom, tetka Ankica je bila jedna od onih osoba koje ličnošću i stilom prerastu ustaljene norme varošice i tako štrče i šetaju poznatim ulicama kao neki ekstravagantni likovi iz autorskih francuskih filmova. Visoka pundja kao u Nefertiti, visoka i tanka ona u teget-belim kombinezon pantalonama na štrafte, naočare za sunce  à   la Džeki O. Ustvari, cela jedna Odri Hepbern u filmu Doručak kod Tifanija . I za mene je ona bila samo simpatična prijateljica moje mame sve dok jednog toplog, rano-jesenjeg popodneva nismo nas tri zajedno otišle u Borovo da mi mama kod čika Mihajla kupi cipele za školu. Mekani zvuk koraka na drvenom patosu i miris kože. Izbor skroman, ali dobrog kvaliteta. Bile su tada mod...

Letnji dani, topli, cenjeni. Nema ih puno. Od početka raspusta, pa do 19. avgusta. Treptaj oka. Dvadesetog je već sveže. To je neki lokalni prirodni fenomen. Sunce se preko noći spusti za desetine stepeni i tako sija pod nižim uglom. Nije to više onaj zenit. I bazen je tamniji i nedostaje mu juli mesec. I zelena trava. Hladovina kestenova. Sedenje ledja na ledja kao Robe di Kappa. Skakaonice, mala i velika. Neko skače prelom sa velike kao da je to najnormalnija stvar na svetu. I najlakša. Crne kupaće gaće. I crveno-bele na vertikalne štrafte. Bilo ih je na sve strane. Verovatno iz Zvezde kod čika Verka. Jedna Mira se davi ispod brane i momci trče da je spasu. Gledam ih i nadam se da se Mira davi kobajagi. Uskoro se vraćaju sa njom spašenom. Bilo je čupavo. Vaterpolo u bazenu i ona jedna druga igra, kako se već zvala – u skoku dobacivanje i izbacivanje lopte. Dečaci to uglavnom igraju, generacije '66-7-8. Sunčanje na ivici bazena. Skakanje sa brojeva...kao neki salto. Ispod skak...

Jova Dibra je stanovao u jednoj sobi nekoliko kuća niže od nas, u kući koja je inače pripadala Živadinu Lukiću koga pamtim kako sedi na traktoru. Bila je to prostorija koja je posle mnogo proleća bez krečenja bila sva pocrnela od dima što cigareta, što drva i uglja. I sve je u toj sobi izgledalo kao da na sebi ima prst prašine: šporet stari i škripavi, sto, stolica, krevet čini mi se sa metalnim ramom. A svetlo sa ulice je kroz prašnjavi prozor seklo tu čadj kao na platnu Karavadjo. Ja ne znam ništa o Jovi Dibri. Zašto je tako živeo, da li je negde imao porodicu, čime se bavio, kome se zamerio, kome nije, kako je proveo mladost, ni kada se doselio u taj čadjavi sobičak. Ne znam mu čak ni prezime. Prodje mi tako kroz misli neki put kad se setim stare ulice, još pre nego što su posadjene lipe koje su onda porasle i razvile divne krošnje, da bi onda bile posečene, kažu zbog korenja. Jova Dibra je kod nas imao namenjenu svoju šerpicu. I često bi nedeljom, moja mama kad skuva nedeljni r...

Popizdim kao kučkin sin kad neki put otvorim nekog, recimo Bukovskog, na srpskom. Nekad mi nije smetalo, priznajem, jer sam samo prevedene i čitala i nisam nešto obraćala pažnju na bukvalne gluposti koje su u istim prevodima štampane. Priča opstane zbog sposobnosti čitaoca da prevodilačke neravnine izgladi i razume suštinu, ali da se razumemo, ako neki dripac nekom tamo Henriju ukrade neku flašu nekog tamo viskija - neće Henri za njim potrčati i vikati "Jebeni kučkin sine!" Ustvari, hoće ako viče na engleskom i pravo iz pera autora, ali ako viče na srpskom, onda sigurno neće jer nikada niko na Desankinom Balkanu nije za lopovom vikao "Jebeni kuckin sine". Jezik je bogat, izbor je širok i načini da se oštećeni izrazi su epski, tako da bi neki Henri ili Mirko koji trči za svojim viskijem ili rakijom možda povikao jebem li ti mamicu u pičku  ili jebaću ti mater  ili jebo ti pas mater , ali sigurno ne jebeni kučkin sine , jer u trezoru verbalnih uvreda u našem jeziku,...

Kad je zima grejem i pucketam. Najbolje pečem krompire i paprike od svih. A tek dunje i jabuke i bundeve. Leti i kukuruz, ali to na kraju leta, jer me leti zatvore i svašta mi na glavu stavljaju. Ozeblom grejem hladne noge. Sušim gaće i čarape bez pitanja i ne marim ako imaju rupe. Ručak podgrevam brzo, a mogu i polako. Za Božić sam uvek spreman i jedan sam od glavnih. I tako služim najbolje što mogu, ali nikad mi niko ne kazuje neke reči ljubavi ili makar zahvalnosti. Ustvari, mene tretiraju kao da sam neki džiber, a oni tamo radijatori su kao neke face. Sad su se i neki Norvežani pojavili kao da rebrasti nisu bili dovoljni da me obuzme bes i dobijem toplotni udar. Pa to je cela jedna država protiv jednog malog grada! Zato se i zapušim povremeno...da skrenem na sebe pažnju. Istina, onda me vole još manje, ali što bi rekao naš narod, ko ih jebe - ionako me stalno psuju.

Razmišljao je šta će sve da kupi. Prvo će da otplati stan. Onda kuća na moru. Auto. Mašina za pranje sudova. Ustvari, šta će mu ovaj stan, kupiće bolji. Ili kuću. Bolje kuću. Sa lepim dvorištem, pa da ima i psa. Koju vrstu? Onu što liči na vuka. I malu vikendicu na planini da ga zimi vodi na sneg. I majci jednu mašinu za pranje sudova. A i za sušenje veša, ako hoće. I možda da je pošalje u banju. Ustvari, u svoju kuću na moru. U kom mestu? Neko malo mesto koje leti pozlati pod suncem, pa zimzeleno izgleda još tamnije. A tek što miriše. Koje li mesto ima najviše zrikavaca? Kako oni lepo pevaju. Letnji rokeri...ili trubaduri. A potpuno nevidljivi dok se čovek ne zabulji u drvo. A kad smo kod drveta, obavezno da ima drvo masline u dvorištu i vinova loza da pravi senu iznad verande. I udobne stolice za dremanje posle plaže...onako u poslepodne, punog stomaka, uz umirujući miris one suve trave i svežih čempresa. Neka budu fotelje od trske i sa mekanim jastucima. I ne mora da bude negd...

   Bila je u č iteljica i svakog jutra je ta č no u pola sedam, na putu za š kolu, prolazila ispod njegovog prozora. On je stanovao u centru i prolazile su tu i druge devojke, ali on je video samo nju. Da ga je neko pitao da je opiše, rekao bi da liči  na č arlston jer svaki put kada bi ugledao njeno vedro lice osetio bi ž elju da ple š e i veseli se. Pozva ć u je da izadjemo, mislio je. Sutra. Kad je sutra do š lo, pogledao se u ogledalu i nezadovoljan svojim kosmatim stanjem odlu č io da prvo poseti berberina i lepo se o š i š a i obrije. Planirao je da se 'slu č ajno' sudare ispred trafike gde ć e on kupovati novine kad ona bude prolazila. Bi ć e lepo pod š i š an i uredan, š to mu je bilo va ž no jer je hteo da ostavi dobar utisak i odmah joj se dopadne. Slede ć eg jutra se umio i namestio kosu ispred ogledala misle ć i kako ga je berberin lepo pod š i š ao. Spremao se za trafiku. Onda je, dok je zakop č avao svoju omiljenu belu ko š ulju, ispod drugog gor...

Vojne snage dve moćne države su bile podignute na visoku borbenu gotovost i rat je mogao buknuti svakog momenta. Meteorska gromada veličine fudbalskog igrališta je pod uticajem neznanih kosmičkih sila promenila putanju i uputila se prema planeti Zemlji. Mladi naučnik je pronašao lek za multiplu sklerozu. Za najčitanije dnevne novine male države Belosije sve je to bilo manje važno od svežih dogadjaja na Skladištu. Zato je na naslovnoj strani bila jedna druga udarna vest - da su Miki i Lena imali seks u dvorištu i da su kamere sve snimile. U štampanom izdanju su bile priložene fotografije, a u digitalnom je vernim čitaocima bio na pregled ponudjen i video. Verni čitaoci su bili oni koji su telefonima slali glasove, a time i novac produkciji i vlasnicima Skladišta. Zauzvrat su dobijali priliku da misle da je njihov glas uticao na tok emisije, a možda čak i odlučio sudbinu, to jest ostanak ili odlazak, odredjene osobe iz emisije poznatih kao članovi Skladišta. Isto su imali priliku d...

Uzela je hrpu pošte koju je na povratku s posla pokupila u sandučiću i nezainteresovano počela da lista koverte. Računi i obračuni, izvodi, reklame. Stvari koje je manje-više znala i druge koje je nisu ni interesovale. Sve dok nije stigla do te koverte. Onda je ostale spustila na sto i u ruci zadržala samo to jedno pismo. Bila je to bela koverta, sasvim obična, osim što je u gornjem levom uglu imala grb gradskih vlasti, a gradske vlasti niko nije voleo. Pogledala je u svog muža koji je sedeo u delu sobe koji je služio kao dnevni boravak. On je na velikom ekranu koji je pokrivao cela tri zida od poda do plafona, sa nepodeljenom pažnjom pratio fudbalsku utakmicu. Sedeo je na rotirajućoj fotelji u sredini sobe i okretao se s njom prateći loptu i igrače koji su na ekranu bili u prirodnoj veličini. Sa njenog mesta u trpezariji izgledao je kao da sedi na terenu. Mrzela je fudbal, a i taj televizor koji je nekako činio da sve u njenom životu izgleda malo i besmisleno. Polako je otvorila ko...

Punomasno, nemasno, tri koma dva, dva koma osam, jedan koma pet, nula, kokosovo, bademovo (badem ima najbolje sise!), sojino, ovseno, ma ptičje. Sećam se kad je postojalo samo jedno mleko. Donosila mlekarica Jana svakog jutra litar i sipala u šerpicu koja je čekala na pragu jer je ona prolazila ranim, najranijim jutrom. I bilo je to sveže pomuženo mleko. Živeli smo u luksuzu, a nismo ni znali. Pili sveže mleko  krava koje su slobodno pasle u čistoj prirodi. I bila je to mera dva lončića od pola litre, bez crtica i brojeva nego onako na oko i na poverenje, koju tetka Jana, bez da i kapljicu prospe, sipa u emajliranu braon šerpicu za mleko. To je bila titula te šerpe : šerpica za mleko. Da ne padne slučajno nekom na pamet da u nju stavi, recimo grašak. Ne, to je šerpica za mleko! I nije imala poklopac nego tanjirić i ugodnu i prepoznatljivu muziku su pravili to dvoje. Onda pasterizacija ili što bi rekli narodnim, kuhinjskim jezikom – kuvanje mleka. I nakupi se na vrhu kajmak d...

Jednog lepog sunčanog jutra tog indijanskog leta po prvi put se probudio bez nje. Isprva je mislio da je to stanje bilo ostatak nekog gnjavatorskog sna koji padne u zaborav čim se oči otvore. Ustao je, umio se, skuvao kafu i za momenat je zaboravio, a onda je se opet setio, ali ona i dalje nije bila tu. Pa, gde si, pizda ti materina , pomislio je očekujući da će je nehajno i šaljivo obraćanje naterati da se pojavi. Ne bi bilo prvi put. Sa police starog kredenca je uzeo kutiju sa kafom u nameri da skuva još jednu, ali kafe nije bilo dovoljno. Hleb je bio suv i tvrd. Od pre tri dana. Mleko je bilo pokvareno. Gladan i očajan, seo je za trpezarijski sto i posmatrao tu kutiju u kojoj nije bilo ni kafe ni nade. Srce se nada čak i kad mu glava obrazloži da nema razloga, a glava je nemilosrdna sa argumentima. Kljuca ga tako i posmatra kako se bori i koprca i hvata za slamku. Neki put se i podsmeva. Kad glava pobedi i srce klone, onda se taj pobednik često pokaje i, možda u cilju samoočuvanja...