Tri žene

Visoke i pod toplim suncem poluosušene stabljike trave. Nečija suknja boje sleza koja lagano leprša pod popodnevnim povetarcem. Mala sam i pogled mi doseže do visine kukova tih velikih ljudi. Ima ih puno i stoje tiho i ozbiljno dok pop govori nešto što ne razumem. Svetlo se probija izmedju njih uz omamljivu toplotu. Leto. Šapati su pronosili da je bila mlada. Meni to nije značilo, jer sam bila dete i meni su svi oni bili stari, a neko ko je imao ćerku stariju od mene i stariju čak i od mog brata nije baš mogao biti toliko mlad. Ali ipak sam osećala tu tugu koja je odzvanjala u tišini i pojačavala se tim šapatima koji su žalili mladu ženu. Ta mladost odraslih ljudi je deci nedokučiva, jer deci su mlada samo deca, a svi odrasli su manje ili više stari. Ne znam kako se zvala ta mlada žena i dok ovo pišem nemam koga da pitam. Ali ćerka joj se zvala Sneža, a muž čika Ciga. To znam. Zašto sam ja malecka bila na tom tužnom skupu odraslih ljudi, ne znam. Verovatno su svi došli i nije bilo nikog da me čuva. Ali te suknje boje sleza se sećam. I tuge koju sam osećala ne toliko prema toj ženi koju nisam baš poznavala, nego prema njenoj ćerki koja je izgubila mamu. A čika Ciga je imao divne ruže. I onda nekoliko godina kasnije, pevale su Lepa Lukić i Hanka Paldum u Domu kulture. I na kraju koncerta mene uz čika Cigin blagoslov, pošalju žene iz biblioteke da preko parka kod njega uberem buket ruža i donesem za Lepu koja je bila glavna zvezda i koliko se sećam, nekako povezana sa našim lokalnim podnebljem. I uberem ja jedan veliki buket, ne mareći za trnovitu odbranu koje su pružile i pitajući se da li su te ruže stvarno njegovih ruku delo ili jedna cvetna zaostavština njegove žene od onog tihog letnjeg poslepodneva. I otrčim nazad preko parka, ruže za malo pa veće od mene. A oni stoje svi na bini i nešto ćaskaju. A ja pravac ispred Hanke i pružim joj buket. I sećam se da su me svi pogledali upitno, jer Lepa je tu bila Elvis i ruže su naručene za nju. Naravno da je trebalo podeliti buket. I da me nisu toliko izbole te cvetne lepotice, verovatno bih to i uradila. Ali nije bilo vremena, a Hanka je sa njenom plavom kosom izgledala kao neka Barbarela koja je bila super heroj mog ranog detinjstva i buket je njoj otišao sam. I pitala me mama kasnije kad smo već otišli kući zašto nisam ruže dala Lepi kako je čika Ciga bio naručio. Ali ja više volim Hanku, sećam se da sam rekla.  

Tetka Ankica

   

Tetka Ankica je u to vreme bila bliska prijateljica moje mame. Isto je bila i sestra čika Ace Nedovića i tetka - Minje i Viktora, koje tada nisam poznavala. Tako je to u mom sećanju. Neki put se bojim da me ne prevare ta sećanja i upišu se kao istina koja nije. Uglavnom, tetka Ankica je bila jedna od onih osoba koje ličnošću i stilom prerastu ustaljene norme varošice i tako štrče i šetaju poznatim ulicama kao neki ekstravagantni likovi iz autorskih francuskih filmova. Visoka pundja kao u Nefertiti, visoka i tanka ona u teget-belim kombinezon pantalonama na štrafte, naočare za sunce à la Džeki O. Ustvari, cela jedna Odri Hepbern u filmu Doručak kod Tifanija. I za mene je ona bila samo simpatična prijateljica moje mame sve dok jednog toplog, rano-jesenjeg popodneva nismo nas tri zajedno otišle u Borovo da mi mama kod čika Mihajla kupi cipele za školu. Mekani zvuk koraka na drvenom patosu i miris kože. Izbor skroman, ali dobrog kvaliteta. Bile su tada moderne cipelice kao baletanke, sa tankim kaišićem oko članka, teget, kožne. Lepe su bile i nosile su se sa belim dokolenicama, kao heklanim. I ja sam htela takve, ali kad sam ih probala, nekako se nismo složile. I onda sam odabrala jedne druge – duboke, na navlačenje, kože šerbet-karamel boje i sa žutim, gumenim djonom. Problem je bio što su to bile cipele ’za dečake’, a ne baletanke u kojima je nemoguće, ili makar vrlo teško, popeti se na drvo i trčati po šumi ili šutirati loptu. I dok su se cipele, koje su se pripadajući suprotnom polu polako udaljavale od mene, sećam se tetka Ankice kako kaže "Pa šta, ako se njoj dopadaju, šta ima veze što su muške. Kupi joj, to su samo cipele. A i lepo joj stoje." I na blago negodovanje moje glamurozne mame i otvoreno čudjenje sedog čika Mihajla, bela kutija sa dubokim cipelama se stvori kod mene u naručju. I onda izlazimo iz radnje, a ja gledam u svoju modnu saučesnicu kao u narodnog heroja.                                 Da li te iste godine ili sledeće, ne znam više tačno, datuma se sećam kao 31. oktobra – tetka Ankica je umrla. Naglo, neočekivano, prerano. Sutradan poslepodne oproštaj, idu odrasli. Dan hladan, suv, vetrovit. Tišina. Stojim kod parka i posmatram pustu ulicu Bratislave Petrović kako se penje do pijace i nestaje u stopljenom, ledenom sivilu neba i asfalta. Na nogama mi moje drage cipele.

Stari bazen, novi bazen

Letnji dani, topli, cenjeni. Nema ih puno. Od početka raspusta, pa do 19. avgusta. Treptaj oka. Dvadesetog je već sveže. To je neki lokalni prirodni fenomen. Sunce se preko noći spusti za desetine stepeni i tako sija pod nižim uglom. Nije to više onaj zenit. I bazen je tamniji i nedostaje mu juli mesec. I zelena trava. Hladovina kestenova. Sedenje ledja na ledja kao Robe di Kappa. Skakaonice, mala i velika. Neko skače prelom sa velike kao da je to najnormalnija stvar na svetu. I najlakša. Crne kupaće gaće. I crveno-bele na vertikalne štrafte. Bilo ih je na sve strane. Verovatno iz Zvezde kod čika Verka. Jedna Mira se davi ispod brane i momci trče da je spasu. Gledam ih i nadam se da se Mira davi kobajagi. Uskoro se vraćaju sa njom spašenom. Bilo je čupavo. Vaterpolo u bazenu i ona jedna druga igra, kako se već zvala – u skoku dobacivanje i izbacivanje lopte. Dečaci to uglavnom igraju, generacije ’67., ’68. Sunčanje na ivici bazena. Skakanje sa brojeva...kao neki salto. Ispod skakaonica bacanje u vodu na tri. Kartanje – remi, tablić, mau-mau. Mau-mau...Onda glad. Odlazak kući na ručak. Letnja boranija, šopska salata, kajmak i paradajz. Repriza noćnog programa. Alo, alo. Beni Hil. Povratak na bazen, jer svaki sunčani letnji sat treba iskoristiti. I svi su tu. I mama i tata, braća i sestre, tetke, teče, ujaci i ujne i babe i dede, svi drugari, učitelji i nastavnici, komšije, nade i treptaji srca, slučajni prolaznici i svi oni znani i neznani junaci momenata koji su tada izgledali stajaći, a protekli su pre nego što su i opaženi. I zato su to dobra, stara vremena. Ostalo je scenografija. Sad je bazen novi, leto je i dalje kratko, a neka nova mladost gradi neka nova stara dobra vremena u onoj prevrtljivoj dimenziji koja ne čeka nikoga. 

Kjaroskuro

Jova Dibra je stanovao u jednoj sobi nekoliko kuća niže od nas, u kući koja je inače pripadala Živadinu Lukiću koga pamtim kako sedi na traktoru. Bila je to prostorija koja je posle mnogo proleća bez krečenja bila sva pocrnela od dima što cigareta, što drva i uglja. I sve je u toj sobi izgledalo kao da na sebi ima prst prašine: šporet stari i škripavi, sto, stolica, krevet čini mi se sa metalnim ramom. A svetlo sa ulice je kroz prašnjavi prozor seklo tu čadj kao na platnu Karavadjo.
Ja ne znam ništa o Jovi Dibri. Zašto je tako živeo, da li je negde imao porodicu, čime se bavio, kome se zamerio, kome nije, kako je proveo mladost, ni kada se doselio u taj čadjavi sobičak. Ne znam mu čak ni prezime. Prodje mi tako kroz misli neki put kad se setim stare ulice, još pre nego što su posadjene lipe koje su onda porasle i razvile divne krošnje, da bi onda bile posečene, kažu zbog korenja. Jova Dibra je kod nas imao namenjenu svoju šerpicu. I često bi nedeljom, moja mama kad skuva nedeljni ručak, napunila tu šerpicu i poslala mene da mu odnesem. I više se ne sećam koliko je to trajalo, ni koliko je Jova Dibra trajao, ali došeta mi u misli tako, ponekad. Prodje pored vage sporo nogu pred nogu oslanjajući se na štap, kratko i nenametljivo, čisto da se ne zaboravi skroz, kao da nikad nije ni bio.

Očuvanje MATERnjeg jezika

Popizdim kao kučkin sin kad neki put otvorim nekog, recimo Bukovskog, na srpskom. Nekad mi nije smetalo, priznajem, jer sam samo prevedene i čitala i nisam nešto obraćala pažnju na bukvalne gluposti koje su u istim prevodima štampane. Priča opstane zbog sposobnosti čitaoca da prevodilačke neravnine izgladi i razume suštinu, ali da se razumemo, ako neki dripac nekom tamo Henriju ukrade neku flašu nekog tamo viskija - neće Henri za njim potrčati i vikati "Jebeni kučkin sine!" Ustvari, hoće ako viče na engleskom i pravo iz pera autora, ali ako viče na srpskom, onda sigurno neće jer nikada niko na Desankinom Balkanu nije za lopovom vikao "Jebeni kuckin sine". Jezik je bogat, izbor je širok i načini da se oštećeni izrazi su epski, tako da bi neki Henri ili Mirko koji trči za svojim viskijem ili rakijom možda povikao jebem li ti mamicu u pičku ili jebaću ti mater ili jebo ti pas mater, ali sigurno ne jebeni kučkin sine, jer u trezoru verbalnih uvreda u našem jeziku, taj izraz praktično ne postoji i ubačen u štampu zvuči izgubljeno i lažno. Zato molim prevodioce da ne nameću zapadnjačke psovačke vrednosti, već da neguju i poštuju našu bogatu jezičku tradiciju i maternji jezik i prihvate da se kučkini sinovi kod nas zovu kreteni i debili...u tim retkim slučajevima kad niko ne spominje mater.

Baja iz Smedereva

Kad je zima grejem i pucketam. Najbolje pečem krompire i paprike od svih. A tek dunje i jabuke i bundeve. Leti i kukuruz, ali to na kraju leta, jer me leti zatvore i svašta mi na glavu stavljaju. Ozeblom grejem hladne noge. Sušim gaće i čarape bez pitanja i ne marim ako imaju rupe. Ručak podgrevam brzo, a mogu i polako. Za Božić sam uvek spreman i jedan sam od glavnih. I tako služim najbolje što mogu, ali nikad mi niko ne kazuje neke reči ljubavi ili makar zahvalnosti. Ustvari, mene tretiraju kao da sam neki džiber, a oni tamo radijatori su kao neke face. Sad su se i neki Norvežani pojavili kao da rebrasti nisu bili dovoljni da me obuzme bes i dobijem toplotni udar. Pa to je cela jedna država protiv jednog malog grada! Zato se i zapušim povremeno...da skrenem na sebe pažnju. Istina, onda me vole još manje, ali što bi rekao naš narod, ko ih jebe - ionako me stalno psuju.

LOPTANJE

Razmišljao je šta će sve da kupi. Prvo će da otplati stan. Onda kuća na moru. Auto. Mašina za pranje sudova. Ustvari, šta će mu ovaj stan, kupiće bolji. Ili kuću. Bolje kuću. Sa lepim dvorištem, pa da ima i psa. Koju vrstu? Onu što liči na vuka. I malu vikendicu na planini da ga zimi vodi na sneg. I majci jednu mašinu za pranje sudova. A i za sušenje veša, ako hoće. I možda da je pošalje u banju. Ustvari, u svoju kuću na moru. U kom mestu? Neko malo mesto koje leti pozlati pod suncem, pa zimzeleno izgleda još tamnije. A tek što miriše. Koje li mesto ima najviše zrikavaca? Kako oni lepo pevaju. Letnji rokeri...ili trubaduri. A potpuno nevidljivi dok se čovek ne zabulji u drvo. A kad smo kod drveta, obavezno da ima drvo masline u dvorištu i vinova loza da pravi senu iznad verande. I udobne stolice za dremanje posle plaže...onako u poslepodne, punog stomaka, uz umirujući miris one suve trave i svežih čempresa. Neka budu fotelje od trske i sa mekanim jastucima. I ne mora da bude negde skroz blizu obale, nego na brdu, na visini pa da ima pogled kao na dlanu. A i dobro je malo pešačiti. I drvena kapija, onako bela taraba, ne nova. Može malo i da škripi. Malo, čisto da najavi kad neko dolazi. Kao batler. Šta još? Ima tu kome i da se pomogne malo. Naravno, daće otkaz i započeti neki svoj mali biznis. To se podrazumeva. 

Onda je držao palčeve. Nema taj. Za jedan veći. Onda za dva manji. E, taj je bio hteo, ali je...nema ni taj...e, taj ima...ajde makar ovaj ekstra...ništa. Ma nek' ide u peršun, samo jedan broj. Šta, niko nije osvojio premiju?! U, kakva cifra za sledeće izvlačenje. Uplatiće dva listića, možda i tri. Biće tu i za čamac. Mali ribolovački, ne treba njemu jahta, nego čisto da se ljuška na mirnoj pučini pod plavim nebom.

SUTRA

  Bila je učiteljica i svakog jutra je tačno u pola sedam, na putu za školu, prolazila ispod njegovog prozora. On je stanovao u centru i prolazile su tu i druge devojke, ali on je video samo nju. Da ga je neko pitao da je opiše, rekao bi da liči na čarlston jer svaki put kada bi ugledao njeno vedro lice osetio bi želju da pleše i veseli se. Pozvaću je da izadjemo, mislio je. Sutra. Kad je sutra došlo, pogledao se u ogledalu i nezadovoljan svojim kosmatim stanjem odlučio da prvo poseti berberina i lepo se ošiša i obrije. Planirao je da se 'slučajno' sudare ispred trafike gde će on kupovati novine kad ona bude prolazila. Biće lepo podšišan i uredan, što mu je bilo važno jer je hteo da ostavi dobar utisak i odmah joj se dopadne. Sledećeg jutra se umio i namestio kosu ispred ogledala misleći kako ga je berberin lepo podšišao. Spremao se za trafiku. Onda je, dok je zakopčavao svoju omiljenu belu košulju, ispod drugog gornjeg dugmeta video fleku. Nije znao otkud se tu stvorila i možda nije ni bila ta tačka toliko primetna, ali njemu je izgledala velika i nekako sve veća. Zar da idem uflekan i da ona pomisli da sam neuredan i štrokav? Skinuo je košulju i iz ormana izvadio drugu. Bila je čista, ali je povukla neki miris koji mu se nije dopao i on ju je malkice ljut bacio na pod. Imao je svega tri bele košulje, a treća je bila u korpi za prljavi veš. Uzeo je sve tri i ubacio ih u mašinu na pranje. Onda je u potkošulji bez rukava, iako je već bilo hladno, stao ispred prozora da vidi lepu učiteljicu. Prošla je laganim korakom u kratkom kaputiću boje maline koji se slagao sa njenim usnama, a on je osetio taktove muzike i bio je srećan. Sutra, pomislio je. Sutra je ustao ranije i ispeglao čistu belu košulju. Obukao ju je još toplu i uživao u toplotnoj energiji koju mu je predala. Podigao je kragnu i stao ispred ogledala da veže kravatu. Voleo je kravate. Onda je pomislio da je možda bolje da ode bez kravate, da je manje usiljeno, a više mladalački nonšalantno, pa ju je skinuo. Onda je opet vezao. Pa je skinuo i probao drugu. I nije mogao da se odluči. Onda je u ormanu duboko ispod neke zimske jakne spazio kravatu koju je bio potpuno zaboravio i vezao je nju. Bila je to svilena kravata, crna sa kosim žutim prugama, glatka i umilna pod prstima. Pogladio ju je i pomislio da je koža lepe učiteljice sigurno tako glatka i meka. Onda se prenuo iz sanjarenja i video da kasni. Dotrčao je do prozora baš kad je učiteljica prošla pored trafike i počela da se udaljava prema školi. Uzdahnuo je frustriran svojim lošem baratanjem vremenom i pomislio ’sutra’. Sutra je sve bilo na mestu, a on lep i čist i podšišan i neuflekan - i taman je trebao da izadje kad mu je na cipeli zinuo djon. Prethodnog dana je pala velika kiša i njegove cipele su platile ceh. Nije hteo da obuje druge jer su bile braon, a on je hteo crne. Imao je još jedne crne, ali su bile mokasine, a on je hteo na šniranje. Patike nisu dolazile u obzir, jer bi izgledale smešno uz belu košulju i salamandersku kravatu. Srećom je imao dobar lepak i cipele će biti spremne za sutra. I sutra tačno deset minuta pre pola sedam, kada je učiteljica trebala da prodje, bio je spreman. Podšišan, obrijan, lepo obučen i čist, u cipelama izglancanim i kao novim krenuo je van. Samo da zaključa vrata. Mašio se za svežanj ključeva koje je obično držao u desnom džepu kaputa, ali njih nije bilo. Pomalo u panici preturao je po svim svojim džepovima, a kada ih nije našao onda je krenuo da prevrće jastuke, i knjige i papire i sve što mu se našlo na putu, a što je moglo da slučajno sakrije ključeve. Žalio je što nema običnu bravu jer bi izašao do trafike i ostavio stan otključan, ali njegova brava je bila takva da bez ključa nije mogao da udje. Imao je rezervne kljuceve, jedan kod majke i jedan kod najboljeg druga, ali njegova lepa učiteljica se već udaljavala prema školi. Posmatrao ju je kroz prozor kad je neko zakucao na vrata. Na pragu je bila žena koja je održavala zgradu. Razmenili su 'dobar dan', a ona mu je prstom pokazala na ključeve koji su visili u bravi sa spoljne strane. Dešavalo mu se povremeno da na ulasku otključa vrata i ostavi ključeve napolju. Sutra je spreman i odlučan zaključao vrata i uputio se u trafiku. Došao je i taj momenat kada se pravio da ga interesuju novine dok mu je srce pocupkivalo u iščekivanju ljubavnog susreta. Provirio je iz trafike spreman da pruži korak bude li trebalo i video ju je kako se približava, ali je odjednom stao i sva sreća kao da je isparila iz njegovog bića. Učiteljica tog jutra nije bila sama. Išla je ruku pod ruku sa nekim tipom koga on nije poznavao i koji nije bio ni lepo podšišan ni uredno obučen. Prošli su pored njega i samo na momenat su mu se oči ukrstile sa njenim. Bile su to oči boje nemirne pučine i oivičene gustim trepavicama kao oštrim grebenima na koje se nasukavaju brodovi. Tako su se ljubazni osmeh iz njenog pogleda i razočarani uzdah iz njegovog na momenat dotakli u vazduhu i nastavili svako svojim putem. Ona laganim korakom prema školi, a on sa novinama u ruci i bremenom neuzvraćene ljubavi u srcu, u stan. Više nije čuo živahne zvuke čarlstona nego grebanje ploče kad se strana završi, a ona ostane da šlajfuje i bespomoćno se okreće. I prestao je da ujutru čeka da lepa učiteljica prodje i odlučno je poslao sva osećanja u zimsku hibernaciju sve dok ga jednog jutra zrak ranog prolećnog sunca nije izmamio na terasu. Onda je prvi put posle nekoliko meseci opet video lepu učiteljicu. Osetio je da mu je, iako to nije hteo, srce poskočilo. I baš kad je ona stupila do trafike, neki je mladić iskoračio i njih dvoje su se sudarili. Srce koje je samo momenat ranije pocupkivalo se spotaklo i palo na nos. Posmatrao je scenu ispred trafike i taman kad je hteo da se povuče, učiteljica je pogledala prema njegovoj terasi i ugledavši ga zadržala pogled. Učinilo mu se da je dašak iznenadjenja prešao preko njenog lica, a onda mu se nasmešila. Zatečen i nespreman i izrazom koji bi on sam opisao kao zbunjenim i čak blago telećim, podigao je ruku i mahnuo u znak pozdrava. Mahnula je i ona njemu i onda veselo nastavila svojim putem.
Pogledom ju je pratio dok se nije sasvim izgubila iz vida. Osetio je da se ona zaboravljena ploča okreće, igla spušta na početak i muzika ponovo počinje da svira. 

BAJKA O DUHU

Vojne snage dve moćne države su bile podignute na visoku borbenu gotovost i rat je mogao buknuti svakog momenta. Meteorska gromada veličine fudbalskog igrališta je pod uticajem neznanih kosmičkih sila promenila putanju i uputila se prema planeti Zemlji. Mladi naučnik je pronašao lek za multiplu sklerozu. Za najčitanije dnevne novine male države Belosije sve je to bilo manje važno od svežih dogadjaja na Skladištu. Zato je na naslovnoj strani bila jedna druga udarna vest - da su Miki i Lena imali seks u dvorištu i da su kamere sve snimile. U štampanom izdanju su bile priložene fotografije, a u digitalnom je vernim čitaocima bio na pregled ponudjen i video. Verni čitaoci su bili oni koji su telefonima slali glasove, a time i novac produkciji i vlasnicima Skladišta. Zauzvrat su dobijali priliku da misle da je njihov glas uticao na tok emisije, a možda čak i odlučio sudbinu, to jest ostanak ili odlazak, odredjene osobe iz emisije poznatih kao članovi Skladišta. Isto su imali priliku da ponekad vide Mikija kako skida gaće.

Skladište je bila jedna od popularnih emisija koje su bile bazirane na pretpostavci da obični, prosti ljudi vole da zaviruju u tudje lonce. Ali sve što se u tim loncima kuvalo su bile gluposti i prostote koje su onda odgajale i mlade generacije koje su od roditelja učile kako da glasaju. U početku je uticaj bio zanemarljiv, ali kao što su se na Galapagosu vremenom pticama smanjila krila jer u nedostatku prirodnih neprijatelja nisu morale da lete, tako se i gledaocima Skladišta u nedostatku pravih intelektualnih stimulansa smanjivao mozak. Zato je vremenom prazan pogled postao normalan, a pošto se smatra da je većina uvek u pravu, svako ko je odoleo tom pokretu ništavila je obeležen kao izdajnik belosijskog duha. Ironija je bila da je pravi belosijski duh ustvari bio duh kulture, ali je taj, pod snažnim naletom medijskog zatupljivanja, potučen od najgorih i pokopan na neznanom mestu.

Mnogo se novca vrtelo oko tog Skladišta i mnogi su roditelji maštali da će im se deca jednog dana probiti kroz železnu kapiju velikog imanja i dobiti priliku da se prepiru, vredjaju i kopuliraju pred televizijskim ekranima i možda osvoje veliku nagradu.

Jedan takav roditelj je jednog sunčanog jesenjeg dana, baš kad je počinjala nova sezona popularnog Skladišta, svojoj malenoj ćerki kupio harmoniku. Vizionarski se nadao da će ona izrasti u lepoticu i u visokim štiklama i sa harmonikom na ramenu, jedne večeri i pred televizijskim kamerama, kročiti put Skladišta pobedničkim korakom. I tako je devojčica koja je bila samo malo veća od tog čudesnog instrumenta, redovno išla na časove i osvajala muzička znanja. No da li zato što su joj se tako složili geni ili zato što je na klinici gde je rodjena u momentu kad su joj odredjivali Apgar za desetku, doktoru zazvonio mobilni telefon na muziku Mocartovog Turskog marša, te devojčica je više volela tu vrstu muzike nego onu koja ju je trebala dovesti na tron Skladišta. I vežbala je krišom note i taktove tih arija čiji su nosioci uglavnom bili klavir i violina, ali je ona svojim čarobnim i talentovanim prstima s lakoćom prenosila tu muzičku lepotu na debeli meh. Svirala je Dunavske talase i maštala da postanu dovoljno veliki da potope sve note i izvodjače i programe koji su doprinosili intelektualnoj devoluciji njene voljene Belosije.

Zato je devojčica, koju je vreme polako pretvaralo u lepu devojku, svake večeri kad je trajala ta glupa emisija, sedela pored otvorenog prozora svoje sobe i svirala valcer. Isprva su se komšije ljutile i čak vikale da prestane sa bukom. Ali devojka je nošena tim valovima lepog Dunava, nastavljala da svira. I onda su taktovi njene muzike neprimetno počeli da dotiču te komšije gledaoce Skladišta. Dešavalo se to u reklamnim terminima kada su oni utišavali televizor. Tada bi do njih doletela poneka Štrausova ili Verdijeva nota i neprimetno se posadila u sivu zemlju njihovih mozgova. Tako je devojčica i ne znajući, prvo pecnula, a onda i sasvim probudila zaboravljenog duha kulture.

Vremenom su komšije počele da se njišu uz tročetvrtinske taktove koji su uporno dopirali iz sobe devojčice sa harmonikom. I krenuli su tako da otvaraju širom prozore i ostavljaju ton glupe emisije skroz utišan sve duže i duže, sve dok jednog dana im televizor ostade isključen u iščekivanju večernjeg koncerta. I gledale su komšije kroz prozor i propinjali se ne bi li videli malu umetnicu, ali nje nije bilo. Njen prozor je bio zatvoren, a umesto valcera čuli su se zrikavci. Panika se proširila prvo po zgradi, a onda i po celom susedstvu i svi su se zabrinuli za malu sviračicu. A kada su se taktovi sada njima već poznate muzike začuli izdaleka, pohitali su im u susret. Devojčica je sedela na klupi u parku i svirala, a oni su srećni počeli da plešu. Vrlo brzo su park, a i okolne ulice postali veliki podijum te spontane igranke i svi su plesali i pljeskali i niko nije gledao glupu emisiju na televiziji.

Glas o devojčici i valceru se proširio po celoj Belosiji i ubrzo su i mladi i stari na prozorima, a posle i ulicama i parkovima svirali valcere i to na svim mogućim instrumentima, a ljudi su plesali. I ljudi su shvatili da su bolji od tih prostaka na televiziji, koje su im gramzivi medijski šarlatani nudili i bogato naplaćivali, i potražili su bolji program. Malo-pomalo gledanost Skladišta se istopila do tačke kada producentima više nije bilo isplativo održavati celu emisiju. Skladište se tako prvo smanjilo u Podrum, pa onda u Špajz, da bi nakon nekog vremena bilo potpuno izbrisano sa malih ekrana. Bivši producent i vlasnik Skladišta je, pošto se povukao u svoju vilu na dalekom tropskom ostrvu u potrazi za novom programskom idejom, nestao bez traga kada ga je dok je plivao pored svoje jahte pojela ajkula. Ajkula je bila deo okeanografskog istraživanja i imala je ugradjenu čip kameru tako da je gutanje bivšeg prodavca rijaliti nekulture na ekranu uživo pratila grupa naučnika i studenata marinske biologije. Jedan od studenata je bio poreklom iz Belosije, ali nije znao da je morska žrtva njen bivši televizijski mogul iako mu se u momentu bilo učinilo da je laki, iako masni plen videvši ajkulu izgovorio poznatu psovku. Svet je mali.

Danas u Belosiji Miki više ne skida gaće pred kamerama. On i Lena su deo prošlosti poznate kao belosijsko tamno-sivo doba i više ih niko i ne spominje. Na televiziji deca gledaju razne obrazovne emisije koje ih uče da budu plemeniti i poštuju svet oko sebe. Ministarka kulture je otmena i obrazovana gospodja koja zajedno sa prosvećenim ministrom obrazovanja budnim okom pazi da lepi dunavski talasi nikad ne presuše.

Malena devojčica sa harmonikom je izrasla u prelepog virtuoza koji često uz pratnju Gradske filharmonije drži koncerte, a i predaje na Muzičkoj akademiji. Povremeno na ponekoj svadbi zasvira i neku staru narodnu, jer voli da vidi ljude kako lome čaše i viču "Joj, 'de me nadje" kad ih pogodi pesma. A ponekad joj na harmoniku zalepe i paru.

BAL BEZ MASKI

Uzela je hrpu pošte koju je na povratku s posla pokupila u sandučiću i nezainteresovano počela da lista koverte. Računi i obračuni, izvodi, reklame. Stvari koje je manje-više znala i druge koje je nisu ni interesovale. Sve dok nije stigla do te koverte. Onda je ostale spustila na sto i u ruci zadržala samo to jedno pismo. Bila je to bela koverta, sasvim obična, osim što je u gornjem levom uglu imala grb gradskih vlasti, a gradske vlasti niko nije voleo. Pogledala je u svog muža koji je sedeo u delu sobe koji je služio kao dnevni boravak. On je na velikom ekranu koji je pokrivao cela tri zida od poda do plafona, sa nepodeljenom pažnjom pratio fudbalsku utakmicu. Sedeo je na rotirajućoj fotelji u sredini sobe i okretao se s njom prateći loptu i igrače koji su na ekranu bili u prirodnoj veličini. Sa njenog mesta u trpezariji izgledao je kao da sedi na terenu. Mrzela je fudbal, a i taj televizor koji je nekako činio da sve u njenom životu izgleda malo i besmisleno. Polako je otvorila kovertu i uz teški, iako jedva čujni, uzdah izvadila pismo od elegantnog, linenog papira savijenog na tri. Pismo je bilo kratko i njene su oči brzo i hladno prešle preko tih nekoliko redova.
     - Dobili smo poziv, rekla je glasom koji je ličio na tužan, ali je ustvari izražavao razočarenje i pobedjenost.
     - Kakav poziv?
     - Za ovogodišnji bal bez maski.
Pucnuo je prstima desne ruke i ton na televizoru se isključio. Ona je spustila pismo na sto i otišla u kuhinju koja se nastavljala na trpezariju. Uključila je mašinu za kafu. Posmatrao ju je kako iz gornje police uzima grancle i slaže ih na tanjirić da se posluži uz kafu. Te grancle je uvek jela kad je bila uznemirena.
     - Kad je bal?
     - Za mesec dana.
     - Možda prodjemo.
Pogledala ga je kao poslednju budalu.
     - Nikad niko nije prošao.
     - Komšije iz dvadesetpetice jesu.
     - Bili su kod mene na testiranju prošle godine. Oboje imaju koeficijent inteligencije ispod sedamdeset.
     - Blago njima, rekao je sasvim iskreno. Onda se setio.
     - A tvoja sestra od strica i njen muž? 
     - Oni su izuzetak, a ne pravilo. 
Na terenu je neko dao gol, ali njegove misli su bile drugde.
     - A ako uzmemo pilule?
     - Njihovo dejstvo je kratko. Uostalom, oni testiraju krv na endorfinske agente.
     - A šta ako...
Nije bio siguran da li da verbalizuje tu suludu misao.
     - Šta ako, šta?
Posmatrala ga je kao kobac. Često ga je tako posmatrala, naročito kad nije znala  da on taj njen pogled vidi, na primer u odsjaju velikog televizora.
     - Šta ako ih preduhitrimo?
     - Moj kolega i njegova žena su pokušali da pobegnu, ali su ih uhvatili i kao izdajnike ih poslali u Rubikop.
Izdajnicima je u Rubikopu bilo najteže. Oni su u rudnik išli bez zaštitne opreme i propljuvali bi krv pre svih ostalih.
     - Ne da bežimo nego da skinemo maske.
     - Niko ne skida masku ako ne mora. Znaš koliko je to opasno. Moglo bi se desiti da nas privedu odmah. Ne marim da kopam rubine pre nego što budem morala.
Ali on je uhvatio svoju kožu ispod brade, povukao je na gore i skinuo lice. Ispod njega se ukazalo njegovo pravo lice koje je po fizionomiji bilo isto, ali su oči bile nekako mračnije i čak preteće.
     - Prezirem te, rekao je. 
     - Stavi masku, opasno je to što radiš. Bal je za mesec dana i ako već možemo da odložimo Rubikop za tih mesec dana, zašto bismo sad skidali maske?
     - Zato što mi neće gradske vlasti ni bilo ko drugi odredjivati šta da radim.
     - Stavi masku, kad ti kažem.
     - Čak ni ti.
     - Stavi masku, ne želim da gledam tvoje pravo lice.
     - Odvratna si.
     - Lupetaš gluposti. Ako nas čuju, odvešće nas odmah na ispitivanje.
     - Skini lice.
     - Neću.
     - Skini lice!
Da je mogao, povukao bi joj masku on sam, ali lice je mogla da skine samo osoba kojoj je pripadalo.
Uhvatio ju je grubo za ruku, ali ona se otrgla i onda su se jurili oko stola. I bili su toliko zaneseni - on mržnjom, ona panikom - da nisu primetili da fudbalski sudija u klasičnoj, crnoj opremi, stoji i posmatra ih iako oko njega utakmica i dalje traje. Na momenat su mu oči zasijale tamno crvenom bojom, a onda su naoružani specijalci probili vrata. Samo nekoliko sekundi kasnije su bračni drugovi koji su bez maski bili neprijatelji, ležali na stomacima na podu i rukama vezanim plastičnim vrpcama na ledjima. I tako su se njih dvoje, iscrpljeni od dugogodišnjeg braka i jurnjave oko stola, prvi put posle mnogo godina pogledali u oči. I setili su se livade po kojoj su zaljubljeni trčali, i obližnje reke, a onda i vodopada ispod kojeg su se ljubili. I osetili su tu ljubavnu sreću za koju su bili mislili da je zauvek nestala. I prvi put posle mnogo godina su se razumeli. On bez maske, a ona sa maskom koja se sad stapala sa njenim pravim licem. Stapanje lica je bilo toliko retko da je spadalo u fenomen prosvetljenja koji su razni šarlatani, takozvani učitelji života, pokušavali da nauče lakoverne sledbenike, bez milosti im usput prazneći džepove. Gledala ga je očima deteta, čistim i iskrenim, i on je znao da mogu da prodju test.
Odveli su ih u gradsku upravu i čuli su njih dvoje kako ih specijalci i birokratski moljci medju sobom nazivaju izdajnicima iako je njena stopljena maska izazivala i divljenje i nevericu.
     - Misli na leptire, i na visoku travu po kojoj smo se valjali i ljubili, i danju gledali u plavo nebo i orlove, a noću tražili sazveždja. 
     - Hoću, rekao je on i um mu je zaista bio ispunjen tom lepotom. Bio je srećan shvativši da i bez maske može da kontroliše svoje misli. I verovao je u pobedu.
Skinuli su im plastične lisice i poveli u ispitivaonicu. Bile su to male sobe tamno sivih zidova i bez prozora. Hladno veštačko svetlo je dopiralo sa poda i pretvaralo lica u osenčene karikature. Fiksirana na zid koji je gledao na vrata bila je elektronska fotelja sa kacigom koja je podsecala na frizerske haube. Bio je to poligraf sreće koji je sve gradjane nezadovoljne svojim životom slao na Rubikop da ne bi postali pretnja društvenom miru.
Zastali su njih dvoje na pragu pre nego što će ući svako u svoju ispitivaonicu i pogledali se još jednom. Ona je bila srećna i pomislio je on kako je ta unutrašnja radost vratila lepotu i mekoću pogleda na njeno lice. I on je prvi put posle mnogo godina bio srećan jer je znao da će uspeti. Bili su spremni da prodju test koji je toliko njihovih prijatelja poslao na tu omraženu crvenu planetu da do smrti kopaju u rudniku.
Mahnula mu je i zakoračila u sivu sobu, kad je on rekao
     - Je l' se sećaš kad nam je dete bilo malo i imali smo dadilju?
Klimnula je glavom i čekala da nastavi.
     - Vidiš, jeb'o sam je svaki dan. 
Specijalac ga je pesnicom udario u potiljak jer su vulgarne reči bile zakonom zabranjene, i on se zateturao, ali je ostao na nogama. Video je kako se njeno lice izobličilo od besa i nekako pozelenelo iako je nosila masku i znao je da je uspeo. Specijalci su ih gurnuli svakog u svoju ispitivaonicu i za njima zatvorili vrata.

Sedeo je na svom rotirajućem tronu i na ekranu koji je pokrivao tri zida gledao finale fudbalskog kupa. Bila je to ludnica na terenu i pošto je specijalno za tu priliku zamenio stare ekrane novim, trodimenzionalnim, osećao je kao da je i sam na terenu i deo momčadi. Oko njega su bile prazne flaše piva, vode, mleka i razne ambalaže koja je ukazivala da stan nije čišćen već dugo vremena. Sudopera je bila puna sudova, a trpezarijski sto prekriven iskorišćenim papirnatim tanjirima i kartonima iz restorana brze hrane. Uživao je u tom lomu koji je smatrao oličenjem svoje slobode, i u igri koja se odvijala na zidovima. Okretao se na fotelji prateći loptu. U odsjaju njegovih očiju videla se žena kako pijukom razbija rubinsku stenu. Zadovoljno je sklopio oči. Njegov tim je dao gol.


 

MLEČNI PUT

Punomasno, nemasno, tri koma dva, dva koma osam, jedan koma pet, nula, kokosovo, bademovo (badem ima najbolje sise!), sojino, ma ptičje. Sećam se kad je postojalo samo jedno mleko. Donosila mlekarica Jana svakog jutra litar i sipala u šerpicu koja je čekala na pragu jer je ona prolazila ranim, najranijim jutrom. Tetka Jana, sva tanka i prirodno prefinjena, kao neka naša Odri Hepbern. I bila je to mera dva lončića od pola litre, bez crtica i brojeva nego onako na oko i na poverenje, koju tetka Jana, bez da i kapljicu prospe, sipa u emajliranu braon šerpicu za mleko. To je bila titula te šerpe: šerpica za mleko. Da ne padne slučajno nekom na pamet da u nju stavi, recimo grašak. Ne, to je šerpica za mleko! A traju te emajlirane šerpice čitavu večnost. I nije imala poklopac nego tanjirić i ugodnu i prepoznatljivu muziku su pravili to dvoje. Onda pasterizacija ili što bi rekli narodnim, kuhinjskim jezikom – kuvanje mleka. I nakupi se na vrhu kajmak debeo k’o uštavljena koža pa ko voli nek’ maže na hleb. I bili su ljudi, čini mi se, mnogo tolerantniji. Na laktozu. Sad je niko ne podnosi i svi bi da muzu kokos i soju.

Gest

Jednog lepog sunčanog jutra tog indijanskog leta po prvi put se probudio bez nje. Isprva je mislio da je to stanje bilo ostatak nekog gnjavatorskog sna koji padne u zaborav čim se oči otvore. Ustao je, umio se, skuvao kafu i za momenat je zaboravio, a onda je se opet setio, ali ona i dalje nije bila tu. Pa, gde si, pizda ti materina, pomislio je očekujući da će je nehajno i šaljivo obraćanje naterati da se pojavi. Ne bi bilo prvi put. Sa police starog kredenca je uzeo kutiju sa kafom u nameri da skuva još jednu, ali kafe nije bilo dovoljno. Hleb je bio suv i tvrd. Od pre tri dana. Mleko je bilo pokvareno. Gladan i očajan, seo je za trpezarijski sto i posmatrao tu kutiju u kojoj nije bilo ni kafe ni nade. Srce se nada čak i kad mu glava obrazloži da nema razloga, a glava je nemilosrdna sa argumentima. Kljuca ga tako i posmatra kako se bori i koprca i hvata za slamku. Neki put se i podsmeva. Kad glava pobedi i srce klone, onda se taj pobednik često pokaje i, možda u cilju samoočuvanja, priskoči u pomoć. Onda insistira na nadi i ubedjuje i govori sve suprotno od onog što je govorio pre, ali ako srce odbije da u te misli poveruje i pretoči ih u osećanja, onda su glavine priče uzaludne. Možda tako nastane depresija, kad srce prestane da se nada. Pomislio je da je to njegovo mentalno razglabanje o izgubljenoj nadi preterivanje i pokušao je sebi dokazati da je nije izgubio već da se samo upleo u melodramatične vode svakodnevnice koje su ga kao komad suvog drveta nanele do takvih misli. Otvorio je prozor i pogledao na ulicu i uobičajenu gradsku vrevu. Pomislio je da će to biti jedan divan dan i da će možda sresti novu ljubav ili započeti novo prijateljstvo ili čak dobiti posao koji bi odgovarao njegovom obrazovanju i svim onim pročitanim knjigama. Bile su to misli nade koje je glava maštovito nabacivala srcu, ali ih ono nije primalo. Skoro sasvim praznog džepa, sišao je do obližnje prodavnice po kesicu kafe. Ljudi su užurbano hodali trotoarom mahom gledajući svoja posla na asfaltu ispred sebe ili vrhovima cipela, a onda mu se pogled sreo sa mekanim i nešto radoznalim očima starije i negovane gospodje. I pre nego je dostojanstvo uspelo da ga spreči, čuo je sebe kako kaže izvinite, je l' imate možda 50 dinara da odvojite, ako možete...hteo je da objasni i još jednom se izvini, ali je žena stala i mirno rekla imam. Otvorila je tašnu i iz novčanika izvukla i pružila mu 100 dinara. Izvolite, nemam sitno, evo uzmite 100. Hvala. Nema na čemu, uzdravlje. I dok ju je posmatrao kako polako odlazi svojim putem, pored njega je opet stajala njegova nada. Biće bolje, rekla je i zagrljeni su ušli u prodavnicu da kupe kesicu kafe i hleb. 

Joj, te čizmice

Photographed by: York Museums Trust Staff 

Dean Martin i Jerry Lewis. Kad si peti razred, to su najbolji filmovi. Igrao je samo jedan dan taj 'Holivud ili propast', što znači da je bila sreda jer filmovi sredom svrate na dva-tri sata i odu dalje. Tako je to bilo u našem bioskopu. Ne znam ko mi je tačno bio zabranio da idem na predstavu u 17 sati. Mislim da je bila matematika i ne bi me čudilo, ali možda je to bila i biologija ili čak srpski. Ali ja sam odradila što je trebalo i tačno u 5 do 7 je stara kapija zaškripala za mnom.
Bilo je to nekako pred Novu godinu. Ne sećam se tačno koju, ali znam da je bila dobra. I nije bilo  snega sto je za našu geografiju bilo neuobičajeno, mada je neki Kamenko pretio da se sprema. Bila je velika sijalica sa tanjirastim zaglavljem na banderi koja je leti divno mirisala na razgaljeni bitumen i tu sam prošla i medju poslednjima ušla u hol radujući se skorom vidjenju sa omiljenim junacima. Zid izmedju dvoje tapaciranih vrata bioskopske sale je krasilo jedno veliko umetničko staklo. Nekako pola skulptura, pola slika, ogromno cudovište za koje ni dan danas ne znam šta je tačno predstavljalo, ali koje je mene podsećalo na neku staklenu aždaju koja bljuje dvodimenzionalnu vatru. I puno je ljudi došlo da gleda taj Jerry Lewisov film. Ustvari, dece uopšte nije ni bilo što je bilo čudno, mada je ta druga predstava u 19h uglavnom bila rezervisana za starije gledaoce koji nisu nešto marili za dečji entuzijazam i čak povremene aplauze kad pobedi dobro. I poznavala sam većinu ljudi u tom predvorju omiljene sale i čudili su se oni što sam ja kročila u njihov termin, i čudila se ja što oni vole Jerry Lewisa toliko i dovoljno da se po suvom, ali ipak prodirnom minusu prošetaju do bioskopa. I onda je film počeo. Bio je bazen, kao neke terme, i vila. I praćakali su se tu muškarci i žene goli i skoro goli i cela ta slika je značajno odudarala od uobičajenog tehnikolora i veselog raspoloženja čuvenog Martin-Lewis dvojca. I prolazili su minuti, nizali se kadrovi, a oni se nisu pojavljivali. I onda sam počela da sumnjam da su njihovih 35 mm možda već bili spakovani gore kod čika Miće u kabini. I onda se na velikom platnu pojavio jedan plavušan malo nestabilnog pogleda za koga tada nisam znala da se zove Malcolm McDowell. Vrlo brzo posle toga sam već bila sigurna da se u narednih sat i po, to jest tri, neće pojaviti ni Jerry Lewis, ni Dean Martin ni bilo ko podoban za publiku do 12 godina. Bio je to čas istorije bahanalija Rimskog carstva koji je Tinto Brass ispričao na način koji se pamti iako izaziva vrtoglavicu. Kaligula znači 'mala čizma' i moje male čizme su se, naravno kad se istoimeni film završio, koliko neprimetno je bilo moguće iskrale iz bioskopa i otrčale kući. Kakav je bio film, mislim da je neko pitao. Onako, nije bio loš. Ma svi ti njihovi filmovi su isti. Jesu, jesu, laku noć. Hoćeš da jedeš nešto pred spavanje. Neću, hvala...ovo je više za cigaretu.

I da...'Holivud ili propast' je igrao sutradan i na izlasku iz bioskopa je padao sneg.

Slatki snovi

https://www.instagram.com/sue_stylestuff/
Photo: Sue Timson

Kad sam bila sasvim mala, moja Nana nije imala veš-mašinu. Ali sećam se njene posteljine - bela kao sneg, uštirkana kruta kao papir i sveža, pa kad dotakne kožu sve te prodju neki rajski žmarci. I tako ona založi vatru u dvorištu ispod male kućice, kojoj je taj pleonazam bio ime, i na vatru stavi jedan veliki pocinkovani lonac sa širokim drškama sa strane i u njega belu posteljinu i onaj prašak iz pamučne vrećice - Ava ili Henko - i kuva taj veš, celo dvorište miriše. Kuva ga i krčka u tom loncu ne znam koliko dugo, ali u mom dečjem vremenu jako dugo, pomislio bi čovek da svi imamo kugu. I trajao je taj pocinkovani lonac mnogo duže nego moja Nana, iako je izvisio na račun neke cure iz Gorenja. I vidjala sam ga posle po dvorištu kako po raznim ćoškovima traži neku svrhu, ali nikad više nije bio onaj isti. Jednog dana je i on nestao.
I neki put tako stavim vodu i malo praška u šerpu i pustim da provri. I taj se miris lepog dvorišta moje Nane ponovo razleti oko mene i vrati me na momenat na stazu od kaldrme ispod trešnje dok se na žicama podignutim i poduprtim dugačkom drvenom motkom na v, suše čaršavi i vijore kao bele zastave koje se predaju čistoći. A majke mi nismo bili kužni.

Te neke sitnice

Veliki gradovi imaju svašta za decu. Imaju prodavnice koje rade po celu noć ako se nekom prijede čokolada. Imaju časove nemačkog i kineskog. I velika klizališta, i sa krovom i pod vedrim nebom. I časove baleta i velike fontane. I puno bioskopa koji prikazuju razne i najnovije filmove. Imaju velika pozorišta i vaterpolo treninge. I mačevanje. Neki imaju i veliku reku, pa onda i veslače sa kormilarom ili bez. I časove violine. I muzeje sa slikama za koje je decu baš briga iako im roditelji objašnjavaju da su važne i skupe. Veliki gradovi imaju i široke bulevare. I aerodrome. I puno prodavnica u kojima svašta može da se kupi. Samo jednu stvar ti veliki gradovi nemaju, dok se mali njome diče i koja na šta-je-bolje-vagi nekako uravnoteži tasove. Ta jedna stvar velika i teška kao svi baleti, nilski konji u zoološkom vrtu i časovi španskog i harfe je sloboda. Sloboda da se bude mali, ali da se izadje bez roditelja. Da druženje u parku, na obližnjoj livadi ili poprečnoj uličici ne organizuju mama i tata nego deca. Da se igra fudbal dok mrak sasvim ne proguta loptu. Da se bude lopov ili žaca. Da se ako kasniš trči u školu jer neće valjda kolima da se ide i mama i tata da voze. Da se na brdu založi vatra i da se zna koja je pečurka dobra, a koja zla. Da se u baricama pored reke hvataju punoglavci. Da se beži kad u travi nešto šušne jer je možda zmija. Da se subotom ujutru spava i posle devet sati jer cela ekipa ionako spava, a igra počinje tek kad se svi skupe. Da se sanka dok se rukavice ne zalede i da se onda posle večere koja se od gladi sama jede, rumenih obraza sanja o velikom gradu gde ima toliko puno stvari da se radi. A roditelji uglavnom misle da je za decu bolje u tom velikom gradu gde ima toliko puno stvari da se radi...jer roditelji uglavnom zaborave šta je bilo važno kad su bili deca.

Jedno majsko poslepodne

Početak maja je, ne znam tačno koji dan. Sve je već zeleno. Ustvari, svežina lišća vuče na teget. Pola Pionir čokolade sa lešnicima je oko 250 kalorija. Treba to sagoreti. Hodam brzo. Leva, desna, leva, desna. Skoro pa na parove razbroj s' sama sa sobom. Patike mekane. Teget sa belom štraftom. Just do it. Mada ne znam taj slogan. I trenerka teget. Sa lastihom oko članaka. Koraci osvajaju izbledeli asfalt. Paradajz je ostao u vodi. I možda trešnje. Jagode su otišle u djubre. A svet možda u pičku materinu. Oblačno je, možda će kiša. Nadam se da neće. Bolje da se vratim. Auto prodje i nestane iza krivine. Beli, čini mi se Fiat. Vokmen mi je ostao kući. Nema baterije. Koraci se nižu i već su to kilometri. Uz muziku se lakše hoda. Koliko li je to kalorija sad? A tako su lepo mirisale jagode. Niko ne priča mnogo. Auto što je pre nekoliko minuta prošao je parkiran pored puta. Tačno ispred mostića. Levo se skreće za Grabovnicu. On je naslonjen na ogradu mosta i puši. Ne usporavam, poznajem ga. Kod nas se svi poznaju. Pita da me poveze. Ne treba. Hvala, ali ne treba. Koliko je njemu godina...trideset, trideset pet? Ja imam ni šesnaest i svako preko dvadeset mi je star. Tako je to sa šesnaest. Uglavnom. Oblaci su se snizili. Prete. Ne treba, hvala, to je meni rekreacija. I onda brzim korakom nazad. Nije vreme za poigravanje sa oblacima. Pranje ruku, umivanje, tuširanje. Voda je važna. Spira. Ništa od mekanog voća. Maline i kupine uzalud zriju. Možda je kraj sveta. Možda nije. Oblaci su se smilovali i kiša nije pala. Vibrafon otkucava sekunde pre Dnevnika. Satelit poručuje da je onaj veliki oblak koga niko nije hteo, otišao na zapad. Nama je laknulo, njima nije. Negde u Britaniji je pala ta kiša. Gora od one Preverove iz Barbare. Pre nekoliko dana je Černobilj postao svetski poznat. Neslavno slavan. Izvaditi paradajz iz vode. Ma, neka ga, nek' stoji.

Volim te, grešiš, ne može, bravo...iliti jesti zdravo

Uvek kad je nešto lepo kaže se tako hrana za dušu. Istina, duša voli lepe stvari, ali to ne znači da nikad nije pojela govno. I to je onda hrana. I takva hrana neki put ima oblik neizgovorenih reči. Mislim na one konfliktne, čak ružne - ne vulgarne, već direktne i tematski neprijatne. I tako neizgovorene one dobiju neku lažnu mučeničku crtu i mnogi smatraju da je bolje ostaviti ih da čamuju u tišini, da ostanu misli, verbalni fetusi nikad rodjeni. I na to se često gleda kao na plemenito delo tj. nedelo jer ništa nije ni zdelano. I kaže se tako, ma bolje što nisi rekao, ma neka, i ako, i pusti. A treba ih pustiti, ali na onaj drugi način, pravi. Naročito te ružne jer one su olovne. Kad lepe stvari ostanu neizgovorene, a momenat, ili nažalost čak i životna prilika, se izmaknu, za njih se tako pogleda u nebo i pomisli se 'ih, da sam bar to rekao' i te lepe i nekad pokajničke misli se vinu u nebo lagano kao baloni punjeni helijumom i odu da traže dušu kojoj su namenjene. Ružne misli to ne mogu jer je za njih nebo previsoko. One vuku na zemlju, olovne i otrovne i kao kamen se smeste u grudima, u onom organu koga nema u knjigama anatomije, a ljudi ga obično zovu duša. I zato je bolje reći te misli koje sede na klupama u duši i čekaju, lepe ili ružne, reći ih pre nego im vreme zalupi vrata jer, u suštini, lakše je drugom oprostiti rečeno nego sebi prećutano.

Slepac

Gospodin pravnik je izašao iz doktorove ordinacije i zaputio se kroz hodnike bolnice u koju je prvi put kročio tek nedavno, a sada je već dobro poznavao. Izašao je na široko stepenište koje je vodilo u zgradu. Sišao je nešto klecavim korakom i zastao kraj guste i tamno zelene žive ograde. Pogledao je oko sebe. Konačno je video. Posle tolikih godina života provedenih u mraku, progledao je nakon posete čuvenom doktoru, starom drugu iz školske klupe, koji je učinio sve da mu pomogne. I sada je video. Uputio se preko ulice i zaustavio taksi. 

     - U gradski park. 

Petnaest minuta kasnije ležao je na svežoj, zelenoj travi sa rukama ispod glave i posmatrao plavo nebo. Mislio je koliko dugo nije video tu lepotu i hteo je da je upije i zadrži u sebi zauvek. Blago zujanje mu je skrenulo pogled sa strane gde se jedna pčelica dvoumila izmedju maslačka i bele rade. Sada je prvi put posle toliko mnogo godina ponovo video pčelu. Kao dečak je imao dobar vid i video je i gledao pčele često i čak im se glasno zahvaljivao na divnom medu koje su pravile u službi njegovog dede. Kada je odrastao i vid mu se naglo pogoršao, pčele i njihovo zujanje su postali pretnja i on ih je mlatarajući rukama ili krpom terao od sebe neki put čak i u smrt. Ali sad je posmatrao ovu pčelicu koja se odlučila za belu radu i više se nije plasio. Gledao ju je blagonaklono i čak mu se učinilo da je i ona njega pogledala pre nego je odletela. 

Pošto se nadivio prirodi i pesmi vrabaca i zeba, gospodin pravnik je odlučio da posle dužeg vremena poseti majku koja je svoje poslednje dane provodila u prihvatilištu za stare. Ona je vec odavno zaboravila ko je on i zato je on posete obično smatrao gubljenjem vremena. Ali ne danas. Danas je majku čvrsto zagrlio, kao dete koje je dugo bilo odvojeno. Ispričao joj je o poseti doktoru i ponovnom dobitku vida. Proveo je kod nje celo poslepodne podsećajući se na razne dogadjaje iz detinjstva i drage momente koje su proveli zajedno. Pomislio je i na oca koji je poslednji dah ispustio pre nekoliko godina baš tu na hodniku ispred sobe nakon jedne od redovnih poseta svojoj voljenoj ženi. Gospodin pravnik je poljubio majku u smežurani obraz i otišao kada joj je dežurna sestra donela večeru. Sestra ga je visokog i markantnog već jednom videla i zapamtila, i učinilo joj se da mu je korak, iako hitar kao i pre postao nekako drugačiji. 

Nakon što je posetio majku, gospodin pravnik je obavestio kolege da je odlučio da otkaže sve obaveze na poslu i provede nekoliko dana uživajući u novootkrivenoj lepoti sveta. Šetao je po gradu, jeo sladoled gledajući u šarene izloge, zatvorenih očiju uživao u valceru koji je limeni orkestar svirao na glavnom trgu. Bio je sâm kao i mnogi slepi ljudi kojima u tami nije lako pronaći srodnu dusu kojoj neće smetati mrak. Učinilo mu se da ga polako preplavljuje talas samosažaljenja i brzo je ustao sa drvene klupe i nastavio da hoda punim ulicama ne bi li tom talasu pobegao. Kakvi lepi ljudi! I nasmejani i tužni. Visoki i niski, debeli i mršavi. Toliko skrivenih svetova poznatih samo onima koji ih nose. Koliko su mu samo sve te žene bile lepe! Godinama ih nije video – njihove pokrete i hod i drske ili nežne poglede. Sva ta lepota je u njegovim mislima bila iskrivljena otkada je u trideset drugoj godini potpuno izgubio vid. A taman je bio dobio službu u jednom velikom preduzeću koje mu je za njegovo pravno znanje i neosporni talenat plaćalo veliku sumu novca. Bio je na vrhu sveta kada je vid polako i neumoljivo počeo da ga izdaje. Petnaest godina je prošlo otkad je poslednji video pufnastu, a tako mocnu lepotu kumulusa. Sada je stajao na raskrsnici dve velike ulice i posmatrao ljude koji su žurili da predju na drugu stranu pre negoli se promeni svetlo…da stignu na posao…da sretnu voljenog ili pokupe dete iz vrtića…koji su žurili ko zna gde i zašto dok je on stajao naslonjen na semafor i gledao ih svojim savršenim vidom. I poneki put bi mu se pogled i ukrstio sa nekim od tih ljudi koji su žurili, ali on nije bio siguran da oni njega vide tako jasno kao on njih. 

Kada je došla noć, gospodin pravnik nije želeo da ide na spavanje jer se pribojavao da se opet ne zaglavi u mraku. Želeo je svetlo i dan, želeo je da dobro vidi sve što mu je promaklo prethodnih godina. Upalio je sve lampe i noć proveo listajući stare albume i tražeći školske drugove na internetu. Zaspao je na fotelji dok je na televizoru Sinatra pevao o letnjem vetru. 

Kada se ujutru sklupčan probudio, prva misao mu je bila da ga boli vrat, a druga odmah za njom da sada sve vidi. Masirajući vrat skuvao je sebi kafu i onda seo na terasu. Bio je usamljen u svom raskošnom stanu i žalio je što nema s kim da podeli razmišljanja o smislu života koja su ga odjednom preplavila. Želeo je da pozove bivšu devojku i kaže joj da mu se vratio vid, ali on koji se nikada ničeg nije plašio sad nije imao hrabrosti. 

Sedeo je i dalje na terasi i prazno zurio u mirišljavu krošnju starog bora koji se uzdizao još sprat više. Voleo je miris borova. Zatvorio je oči i duboko udahnuo kad mu je zazvonio telefon. Čuveni doktor, njegov školski drug, ga je pozvao da obavezno danas svrati u bolnicu. Plašeći se za svoj vid, gospodin pravnik se brže-bolje spremio i već je pola sata kasnije sedeo u doktorovoj ordinaciji. Doktor je ušao i srdačno ga pozdravio. U ruci je držao nekoliko papira na koje je pokazao kada je seo za sto i pogledao uplašenog gospodina pravnika. 

     - Došlo je do zabune, rekao je doktor. Imamo pacijenta sa istim imenom i srednjim slovom kao ti. Slučajno sam pogledao godinu rodjenja i video da je mnogo stariji od nas. Ti si dobro. 

     - Je l’ to pitanje ili…

     - Nije pitanje. Kažem da si ti dobro. Ovaj drugi čovek koji ima isto ime kao ti nije dobro, ali ti jesi.

     - Kako misliš ja sam dobro?

     - Nije ti ništa. Rezultati su ti dobri. Nisi bolestan. 

     - Mislis nemam…

     - Nemas. Zdrav si kao dren, što se ono kod nas kaže. Izvini za ovu zabunu i za sav stres koji si sigurno pretrpeo. Ovo je prvi put u mojoj karijeri da se ovako nešto dogodi.

Ljudi su gospodina pravnika posmatrali sa čudjenjem dok se on brzo hodajući trotoarom glasno smejao i u isto vreme plakao od sreće. Dobio je novu šansu. Brzi korak se pretvorio u trk. Pomislio je da otrči i majci saopšti divnu vest, ali ona to ionako ne bi razumela. Otrčao je kući i pozvao sestru koja je živela u drugom gradu. Ispričao joj je šta mu se sve dogodilo u poslednjih nekoliko dana i kako su mu u renomiranoj bolnici postavili pogrešnu – srećom pogrešnu – dijagnozu terminalne bolesti, i kako je srećan i ponovo rodjen i spreman na novi život. Obećao je da će je uskoro posetiti izrazivši i želju da bolje upozna svoja dva sestrića čijih se imena inače tog momenta nije mogao setiti.

Narednih deset dana gospodin pravnik je uživao u životu i besprekornom vidu. Osetio je da je postao nekao plemenit u ophodjenju sa ljudima poznatim i nepoznatim, da je ispunjen lepim mislima i da ga ništa više ne nervira. Postidio bi se kada bi se našao u nekoj trivijalnoj situaciji koja mu je donedavno bila nepodnošljiva i dovodila ga do besa koji je i ispoljavao. Više nije vikao na spore i neodlučne vozače u saobraćaju, na starije ljude koji za volanom deluju izgubljeno, a kojima je uvek u prolazu i kroz prozor verbalno oduzimao dozvolu. Bio je srećan.   

Vid mu se malo pokvario jedanaestog dana, ali neznatno tako da nije ni primetio. Uostalom, devojka sa kojom je izašao na večeru jeste imala velike uši i on nije mogao a da ne razmišlja o tome koliko će još te uši narasti do starosti. Dve nedelje kasnije je otkazao posetu sestri. Bio je zauzet na poslu slučajevima koje je mogao prepustiti drugima, ali nije hteo. Nije imao vremena ni za majku i nije znao da bi mu se ona obradovala svaki put kada je došao, ali više nije to mogla izraziti i tako je njena sreća bila zarobljena iza pogleda koji je izgledao prazno, ali je bio ispunjen ljubavlju.

Nepuna dva meseca nakon što je pogrešna dijagnoza ispravljena gospodin pravnik je ponovo potpuno izgubio vid. Hodao je oholo, prezirao nemoćne, uzimao sa malo interesovanja žene koje su mu se davale i bez interesovanja ih zatim odbacivao. Pčelu koja je bila zalutala i pokušavala da izadje kroz zatvoreni prozor u njegovoj kancelariji je bez milosti pljesnuo, potom zgazio i ostavio na podu čistačici da je pokupi. Možda je to bila i osica, a osice su opasne, rekao je sebi. 

I tako mu je svet koji je tek nedavno posmatrao sa divljenjem i zanosom opet postao jedno neugledno scensko rešenje predstave u kojoj je on bio glavni lik. I nije mu smetalo što ne vidi jer se odlično snalazio u svom mraku. I nije znao niti slutio da će mu se vid ponovo vratiti godinu dana kasnije, ali ovog puta zauvek. 

Nezvani gost

Lezala je na plocniku potrbuske i kao potrgana, rascupana lutka. Iako joj nije video lice, plavokosi Nikola ju je odmah prepoznao po zelenim lakovanim cipelama koje su, iako dobro ocuvane, pripadale jednom davnom vremenu cije su mlade generacije vec odavno osedele. U poslednje vreme je cesto navracala u njegovu radnju i on je osetio neki cudan zal sto mu vise nece mamiti osmeh na lice svojim neobicnim zahtevima i mladalackim duhom.

                                                                             ***

Sandra je ne zeleci da ceka lift trcala na cetvrti sprat i tek kad je stigla do svog stana, osetila je da je ostala bez daha. Komsinica preko puta je sazaljivo stavila ruke na srce bez reci iskazujuci saosecajnost i tugu.

Vrata od stana u kome su Sandra i njena mama stanovale su bila otvorena. Sandra je usla i osetila kako joj pod cipelama krckaju komadici stakla. Sva ogledala su bila razbijena u paramparcad dajuci stanu neku cudnu i neprimerenu svetlucavost. Sandra je obisla sve prostorije i svuda je bilo isto. Kupatilo, spavace sobe, hodnik...sve je bilo polupano i razbacano i stan je izgledao kao da je bio popriste velike borbe. Komsinica je bila cula vrisku i lomljavu i odmah pozvala policiju.

-          Nismo jos sigurni sta se dogodilo, rekao je inspektor. Vrata su bila zakljucana iznutra i morali smo uci nasilno. Moguce je da je napadac bio neko poznat. Neko kome je vasa majka otvorila vrata i pustila ga da udje. Pogledajte da li je nesto odneto, neka skupocenost, novac.

Ali u stanu nije falilo nista.

-          Mislite da kradja nije motiv. Da li je vasa mama imala neprijatelje?

-          Moja mama je bila zena od osamdeset pet godina. To su usamljene godine i za prijatelje i za neprijatelje.

-          To su rutinska pitanja i ja se unapred izvinjavam ako vam se cine neprimerena. Sta mi mozete reci o vasoj majci?

Sandra se zagleda u jednu fotografiju na zidu ispred njih. Slika je bila napravljena na njen deveti rodjendan i mala Sandra je sedela mami u krilu za stolom ispred rodjendanske torte. Mama je bila prelepa sa svojom gustom crnom kosom podignutom u modernu pundju.

***

Pundja je i dalje dobro stajala iako je proslo nedelju dana. Imala je najbolju frizerku, mislila je mama dok je sa osmehom gledala sliku sa Sandrinog rodjendana. Mala vrca. Vratila je sliku na zid i odlucila da ode u prodavnicu. Obula je svoje omiljene zelene lakovane cipele i obukla bundu. Sezdesete su bile lude i donele su Bitlse, ali ove sedamdesete je ipak vise volela. Jesu bile ludje, mislila je dok je zakljucavala ulazna vrata i polako hodala ka liftu. Ljudi su bili ludji. Onaj mladic u nekim svemirskim kolima ju je umalo udario pre dva dana na pesackom prelazu. I u prodavnici su manje ljubazni nego nekad. Nestrpljivi. I hipika ima sve vise sa njihovim pocepanim pantalonama. Lift se zaustavio na prizemlju i ona je jos jednom proverila svoj izgled i zadovoljno se zaputila van. Uvek joj govore da lici na Sofiju Loren, a ona se pravi da joj nije vazno, jer nece valjda pokazati koliko joj znaci da bude svima lepa i da je gde god se pojavi svi pozele. Mogla je biti glumica da je htela. Izasla je iz zgrade i osetila kako joj se hladan novembarski vazduh nekako lepi za lice. Udahnula je duboko. Mirisalo je na sneg.

Sat vremena kasnije, posto je kupila hleb i mleko u prodavnici preko puta i prosla pored Nikoline sportske radnje, mama je stala ispred velikog ogledala u hodniku da namesti kosu razbarusenu od vetra. Posmatrala je svoje krupne zelene oci oivicene gustim crnim trepavicama kao cuvarima smaragdnog jezera. Nasmesila se i dotakla svoju crnu kosu. Svakog dana je tako izlazila i kad joj nista drugo nije trebalo nego da eto vidi tog slatkog plavusana Nikolu koji je preko puta drzao prodavnicu sportske opreme. Procenila je da Nikola ima tridesetak godina, svega 4-5 manje od nje. Bila je to razlika koju je njena lepota cinila neznatnom i ocekivala je da ce je Nikola uskoro pozvati na pice. Bila je sama otkad je Sandrin tata pre mnogo godina naglo i neocekivano preminuo od srcanog udara. Zivot ide dalje, pomislila je, i mozda mi se daje jos jedna prilika za ljubav, da volim i budem voljena. A plavusan Nikola je pomalo i licio na njenog milog Novicu. I zato se, da bi stvorila koju priliku da osvoji Nikolu, pocela po prvi put u zivotu interesovati za sport. Pratila je fudbal i kosarku i, na Sandrino veliko i neskriveno cudjenje, polako osvajala komplikovana pravila tenisa. Cak je prosle nedelje odmah po plati kupila klizaljke. Decembar je bio na pragu a klizanje na otvorenom sa voljenim je obecavalo topliju zimu. Nikola joj je pomogao da obuje i usnira te bele klizacke cizmice i nekoliko puta je pitao da li su za nju. Rekao je da je led prilicno opasan i da treba biti obazriv, a ona je vec volela tu njegovu briznu i zastitnicku crtu. Mladic i devojka koji su u radnji probavali skijaske kombinezone su je sa osmehom posmatrali dok je klimavo napravila nekoliko koraka do velikog ogledala. U momentu je videla i neku staru zenu kako je posmatra sa osmehom i odjednom nije bila sigurna da li su to bili osmesi ili podsmesi. A nije joj bilo ni vazno. Nikola je stajao pored nje spreman da pomogne izdaju li je klizaljke. Tog jutra se kuci vratila srecna i puna nade u novu ljubav. Ledja su je manje bolela iako je vec godinama imala probleme koji su se od strane familije njenog tate prenosili sa kolena na koleno kao poucne narodne price. 

Izasla je na  terasu i duboko udahnula svezi novembarski vazduh. Zaljubljenost koju je osecala prema Nikoli je jesenju hladnocu pretvorila u blagi prolecni povetarac zacinjen mirisom procvetalih lipa. Odavno nije bila zaljubljena i potpuno je bila zaboravila srecu i ponesenost koju dusa opijena ljubavlju oseca. Nista joj nije bilo tesko. Ustajala je ujutru rano i silazila nekoliko puta u radnju ne bi li prolazeci pored prodavnice sportske opreme na jedan slatki trenutak videla Nikolu. Pre nekoliko dana je telefonom pozvala njegovu radnju samo da mu cuje glas. Spustila je slusalicu i bila iznenadjena kada je Nikola nju odmah posle pozvao.  Kako je samo znao da ga to ona zove? Njeno ljubavno sanjerenje grubo je prekinuto kada je odjednom preko puta ulice ugledala Nikolu kako zagrljen hoda sa nekom devojkom. Osetila je da joj je srce nekako cudno i bolno poskocilo dovodeci je na prag nesvestice. Nikola je imao drugu! I nije cak ni bila lepa kao ona koja je licila na Sofiju Loren. Brzo je usla u sobu i uputila se pred veliko ogledalo u hodniku. Nikola je imao drugu! Kako je to moguce?! Zar nije primetio njen pogled? I osmeh? I kikot i dodir kose? Zar ne razume govor tela?! A njeno telo je bilo lepse nego telo te neke devojke koju je on tako nonsalantno zagrlio. I lice joj je bilo…kakvo joj je bilo lice, vise se nije ni secala, ali sigurno nije bilo lepo kao njeno - kao lice Sofije Loren na koju joj svi kazu da lici. A mozda jos nije kasno da postane glumica, da pokaze Nikoli da je bolja i lepsa od te njegove bezveznjakuse. Stala je ispred ogledala da namesti kosu i dobije potvrdu svoje lepote ali je umesto Sofijinog lica videla lice neke ostarele zene, one iste starice koja ju je posmatrala u radnji kad je probavala klizaljke. Kako je usla? Uplasila se te nezvane gosce koja se drznula da je prati i kao lopov se usunja u stan, ali nje nije bilo kad se okrenula. Nije bilo nikog. Onda se opet pogledala u ogledalo i videla je. Ali sebe nije. Sofija Loren je nestala, a iz ogledala ju je posmatrala ta stara baba. Imala je i ona zelene oci, ali usahle i nekako tuzne i okruzene borama kao dubokim rovovima iz Velikog rata. Kosa joj je bila kratka i seda. Cvrsto je zatvorila oci i onda ih ponovo otvorila nadajuci se da ce u ogledalu videti sebe mladu i lepu, a ne tu zenu dovoljno staru da joj bude majka. Nemoc koju je osetila kad ju je ponovo ugledala se odjednom pretvorila u bes. Htela je da je otera, da joj podvikne da ode, da joj se makne sa ociju, da se gubi iz njenog stana i iz njenog ogledala! Zgrabila je vazu sa obliznje police i nekom natprirodom snagom je bacila na veliko ogledalo sa zlatnim rezbarenim ramom. Onda je odjurila u kupatilo, ali je i tamosnje ogledalo pokazalo tu istu staricu koju nije poznavala, a koja joj je odjednom ukrala njeno lepo lice. Povukla je ogledalo i bacila ga u kadu. U Sandrinoj sobi je sa police zgrabila jedan veliki kamen koji je Sandra bila donela sa mora i atletskom snagom ga zavitlala u ogledalo koje se razbilo u hiljadu komadica. Htela je da vristi ali joj je bes nekako zategao glasne zice i oduzimao dah. Onda je ponovo videla svoj odraz ali sada u staklu vrata terase. Podigla je suknju i pogledala svoje noge - nekada jake i misicave, a sada pred njom usahle i slabe kao i oci kojima ih je posmatrala. Pomislila je na klizaljke koje je pre nekoliko dana kupila i sakrila u orman. I na Nikolu i njegovu mladu devojku. Mislila je na bol koji se od srca sirio i postajao sve jaci i koji je kao snaznim rukama gusio i oduzimao dah. Glava ju je zabolela toliko da je samu sebe rasirenim dlanom udarila u slepoocnicu ne bi li nekako tu bol isterala. Pala je na pod, a u staklu balkonskih vrata su je opet docekale te usahle oci koje nisu bile njene. Postojao je samo jedan nacin da se resi te starice koja joj je ukrala nadu. Izasla je na terasu i pogledala dole u ljude koji su izgledali sasvim sicusno sa visine cetvrtog sprata. Onda se nagnula preko ograde i kao ptica se prepustila hladnom vazduhu dok ju je zemlja vukla k sebi. Neki zenski glas je vrisnuo.

                                                                        ***

Par nedelja posle nemilog dogadjaja, policijski inspektor koji je radio na slucaju se Sandri izvinio jer pocinilac zlocina nad njenom mamom nije pronadjen i nije bilo izleda da ce ikad biti. Rekao je da se ocigledno radilo o pravom profesionalcu koji je zataskao sve tragove i nije ostavio ni najmanju mogucnost da bude uhvacen. Stanari zgrade su redom ugradjivali najsigurnije brave i cak iz inostranstva narucili najmodernije kamere koje ce u zgradi biti postavljene da samim prisustvom obeshrabre lopove namernike i sve druge.

Bio je kraj decembra kada je Sandra u maminom plakaru pronasla kutiju sa klizaljkama. Kako je Sandrin rodjendan bio nekoliko dana pre toga, ona je pomislila da je to bio rodjendanski poklon za nju, i poslednji koji ce ikada od svoje mame dobiti. Zagrlila je klizaljke kao da grli majku i odlucila da njoj u cast i nauci klizati iako se zbog zimogrozljivosti nikad nije bavila zimskim sportovima. Klizaljke su joj bile tesne pa je uz racun koji je bio ostao u kesi sisla u sportsku radnju preko puta ne bi li ih zamenila za veci broj. Sarmantni plavokosi prodavac je Sandru prepoznao kao cerku svoje ceste i drage musterije za koju je rekao da je bila prava dama i sigurno prelepa u svojoj mladosti. Posto je cuo Sandrinu odluku da nauci da kliza i potpuni nedostatak iskustva u istom, kavaljerski se ponudio da joj bude instruktor. Nedugo posle toga, na otvorenom klizalistu velikog grada, rodila se nova ljubav.